9. UBRZANJE
Devojka se, saobrazno Džirsovom predskazanju, potpuno razvila za četiri meseca. Većinu toga vremena provela je u komori s kiseonikom, mada su sve više produžavali periode za vreme kojih su je učili normalnom disanju. Krajem prvog meseca prestali su da je hrane preko creva i prešli su na hranjenje iz boce. Sem tog nije učinjeno ništa drugo što bi podstaklo njen um, a ona je ležala nepokretno kao novorođenče, buljeći u tavanicu. Džirsa je pomalo zbunjivao tok njenog razvoja, ali kad je dostigla visinu od 170 cm, do kada je postala već sasvim razvijena mlada žena, ona prestade da raste.
"Sasvim zgodno ženče", reče Hanter obliznuvši se.
Džirs nije dozvoljavao nikome da je vidi izuzev Hantera, Doni i njihovih asistenata. On je svakodnevno slao poverljive izveštaje Ministarstvu za odbranu, a dva puta ga je posetio i generalni direktor za istraživanja, s kojim je kovao planove za njenu budućnost. Bile su preduzete sve moguće mere da se njeno postojanje održi u tajnosti; oko kompjutera i u laboratorijskom bloku danonoćno su se smenjivale straže, a svi koji su bili upoznati sa njenim postojanjem bili su obavezni da to zadrže za sebe. Sem Rajnharta koji je za nju neslužbeno saznao od Ozborna, i nekolicine starijih službenika i političara u Londonu, niko izvan istraživačke ekipe u Tornesu nije znao ništa o njoj.
Fleming je, po Džirsovom mišljenju, bio najsumnjiviji u čitavoj grupi i Džudi je dobila poseban nalog da motri na njega. Njih dvoje bukvalno jedva da su progovorili od prošlog proleća. On je jednom, mrzovoljno i mlako, pokušao da joj se izvini, što je ona presekla u samom začetku; od tada, kad bi se sreli u logoru, nisu obraćali pažnju jedno na drugo. Najzad, reče ona sebi, ona nije ni motrila na njega - činjenica da se on ogradio od Doninog eksperimenta koji je posle Bridžerove smrti spadao u njenu nadležnost, značila je da on više nije prvenstveno njena briga. Ma koliko da ju je grizla savest zbog prošlosti, to je bilo prekriveno anestezijom nekakve ravnodušne apatičnosti. Ali, sada je bilo drugačije.
Prikupivši svu svoju odlučnost, ona ga potraži u prostoriji kompjutera, osećajući neku čudnu mlitavost u nogama. Pruži mu list sa instrukcijama.
"Hoćeš li da pročitaš ovo", reče bez ikakvog uvoda.
On ga letimice pogleda i vrati joj. "Ovo je dokument Ministarstva odbrane - ti ga čitaj. Ja biram šta dodirujem."
"Odnosi se na bezbednost novog bića", izusti ona sa naporom, uzmičući pred njegovim napadom. Fleming se nasmeja.
"Tebe to zabavlja..." upita ona. "Ja ću biti odgovorna za njegovu bezbednost."
"A ko će biti odgovoran za tvoju?"
"Džone!" Džudino lice prekri se rumenilom. "Da li uvek moramo biti na suprotnim stranama?"
"Tako nekako ispada, zar ne?" reče on tonom koji je izražavao mešavinu neke vrste saosećanja i ravnodušnosti. "Na žalost, to tvoje dragoceno biće je za mene poslednja briga."
"Ono nije moje. Ja obavljam svoj zadatak. Nisam tvoj neprijatelj."
"Nisi. Ti samo spadaš u onu vrstu devojaka koje se muvaju unaokolo." On se bespomoćno osvrte po sobi. "E, pa ja sam rekao šta sam imao da kažem!"
Ona učini poslednji pokušaj da mu se približi. "Kao da je prošla večnost od kad smo jedrili."
"I jeste."
"Ostali smo kakvi smo i onda bili."
"U jednom drugačijem svetu." On se pokrenu kao da želi da ode.
"Isti je to svet, Džone."
"U redu, ti im to reci."
Naiđe Hanter. "Izvodimo je."
"Koga?" Fleming se sa olakšanjem okrete od Džudi.
"Devojčicu - iz njene komore s kiseonikom."
"Je li to odobreno?" upita Džudi.
"Ovo je izuzetna prilika - priređujemo svečani izlazak." Hanter joj uputi bljutav seksi osmeh i ode u drugu prostoriju. Fleming pogleda za njim ogorčeno.
"Živo čudovište u prirodnoj veličini isporučeno u nagradnom pakovanju."
Džudi se iznenadi videvši ga kako se kikoće. Oseti da su se njih dvoje iznenada znatno približili jedno drugom. "Odvratan mi je taj čovek. Kako je snishodljiv."
"Nadam se da će je ubiti", reče Fleming. "Verovatno je dovoljno loš lekar."
Zajedno prođoše kroz laboratoriju. Hanter je nadgledao otvaranje donjeg dela komore s kiseonikom pod Doninim budnim okom. Ispod komore nalazio se uzan krevet na točkovima koji su sada dva asistenta pažljivo pomicala napred. Ostali su stajali unaokolo dok se krevet polako pojavljivao i na njemu potpuno odraslo stvorenje - devojka: najpre njena stopala prekrivena čaršavom, a onda telo, takođe pokriveno. Ležala je na leđima, a kada joj otkriše lice, Džudi zinu od zaprepašćenja. Imala je lepo i izražajno široko lice sa visokim jagodicama - baltička fizionomija. Njena duga svetla kosa bila je rasuta po jastuku, oči su joj bile zatvorene, a disala je ujednačeno, kao da spava. Ličila je na neku rafiniranu plavokosu verziju Kristine.
"To je Kristina!" prošapta Džudi. "Kristina."
"Nemoguće", odvrati osorno Hanter.
"Postoji izvesna površna sličnost", priznade Doni.
Hanter joj odbrusi. "Izvršili smo autopsiju one druge devojke. Sem toga, ona je bila smeđa."
Džudi se okrete Flemingu.
"Da li je ovo neka užasna šala?"
On odrečno odmahnu glavom. "Ne dozvoli da te obmane. Ne dozvolite da obmane bilo koga od vas. Kristina je mrtva. Kristina je bila samo uzorak."
Svi su ćutali kao zaliveni u trenutku kada Doni opipa devojčin puls i naže se razgledajući njeno lice. Ona otvori oči i pogleda odsutno u tavanicu.
"Šta to znači?" upita Džudi. U sećanju joj je još bio lik mrtve Kristine, a ipak ovo je bilo nešto živo, do u detalje nalik na nju.
"To znači", reče Fleming kao da odgovara svima njima, "da je kompjuter napravio kopiju ljudskog bića. U nekolikim stvarima je izgrešio - u boji kose, na primer - ali je u celini prilično dobro obavio posao. Ljudska anatomija može se izraziti ciframa, što je kompjuter i učinio, a onda ih je dao nama da ih preobratimo u prvobitno stanje."
Hanter pogleda u Doni i dade znak asistentima da odguraju krevet u susedno odeljenje.
"U svakom slučaju, on nam je dao ono što smo tražili", reče Doni.
"Mislite? Važan je mozak, a ne telo. Kompjuter nije napravio Ijudsko biće - napravio je strano biće koje liči na ljudsko."
"Doktor Džirs nas je upoznao sa vašom teorijom", reče Hanter odlazeći da bdi nad devojčinim krevetom. Doni se jedan trenutak kolebala pre no što pođe za njima.
"Možda si u pravu", reče ona. "U tom slučaju biće sve još zanimljivije."
Fleming se obuzdavao sa očiglednim naporom. "Šta nameravate da uradite sa tim?"
"Nameravamo da ga obrazujemo - to jest nju."
Fleming se okrenu i iziđe iz laboratorije u prostoriju kompjutera, a Džudi pođe za njim.
"Čega tu ima rđavog?" upita ona. "Svako drugi..."
On je pogleda i reče: "Kada viša inteligencija susretne nižu ona je uništava. Eto to je rđavo. Čovek gvozdenog doba uništio je čoveka kamenog doba; bledoliki su potukli Indijance. Šta je ostalo od Kartagine kada su je Rimljani sredili?"
"Pa je li to u krajnjoj liniji loše?"
"Loše je po nas."
"Zašto bi to..."
"Jaki su uvek nemilosrdni prema slabima."
Ispitujući teren, ona položi ruku na njegov rukav. "Onda slabi treba da se drže jedni drugih."
"O tome je trebalo ranije da misliš", reče on.
Džudi je digla ruke od daljih pokušaja u vezi s njim; ponovo je živela za svoj račun, prepustivši ga vlastitim preokupacijama i sumnjama.
Proleće je kasnilo te godine. Loše i tmurno vreme koje je bilo u skladu sa tmurnim i turobnim raspoloženjem koje je vladalo u logoru, potraja do kraja aprila. Izuzimajući Donin eksperiment, ništa nije išlo kako treba. Džirsovo stalno osoblje i ekipe za razvoj projektila radili su naporno, ali bez nekog značajnog uspeha; probnih lansiranja bilo je više nego ikad, ali ona nisu davala nikakve stvarno zadovoljavajuće rezultate. Posle svakog neuspelog pokušaja, sivi ostaci oblaka nad Atlantikom ponovo su natkrivali rt, kao da su predočavali da se nikada ništa neće izmeniti niti usavršiti.
Jedino se stvorenje u obličju devojke rascvetavalo poput egzotične biljke u staklenoj bašti. Jedno krilo Doninih laboratorija bilo je pretvoreno u bolnički blok, sa stambenim prostorijama za devojku. Tu su je dvorili i pripremali za njenu ulogu kao neku princezu iz bajke. Zvali su je Andromeda prema mestu odakle je poticala. Učili su je da jede i pije, da sedi i da se kreće. U početku je sporo učila kako da koristi svoje telo - nije imala, kako reče Doni, nijedan od normalnih dečjih instikata za fizički razvoj - ali uskoro postade jasno da ona poseduje neverovatnu sposobnost sticanja znanja. Nikad joj se nije moralo ponavljati. Kada bi jednom sagledala mogućnosti u bilo kojoj oblasti, ona bi ovladala time bez kolebanja i napora.
Tako je bilo i u pogledu govora. U početku je izgledalo kao da ga uopšte nije svesna. Nikada nije plakala kao normalna novorođenčad i morali su da primene metod kojim se uče govoru gluvonema deca - podsticanje svesti o vibracijama glasnih žica i o efektima tih vibracija. Ali čim je shvatila čemu služi govor, učila je onom brzinom kojom su joj oni sricali nove reči. Za nekoliko nedelja postala je obrazovana, komunikativna osoba.
Tokom nekoliko nedelja takođe je naučila i da se kreće kao ljudsko biće, pomalo nezgrapno, kao da joj se telo pokreće prema uputstvima, a ne kao da njime upravlja njena sopstvena volja, ali graciozno i nimalo nespretno. Najveći deo vremena provodila je pod okriljem svoje svite, mada su je svakoga dana kad nije padala kiša izvodili u pustaru u zatvorenim kolima i puštali je da se pod naoružanom pratnjom i van domašaja bilo čijeg pogleda, bilo izvan ili unutar logora, prošeta na svežem vazduhu.
Nikada se nije ni na šta žalila, ma čemu da su je podvrgavali. Podnosila je medicinske preglede, podučavanje i stalan nadzor kao da nije imala sopstvene volje ili želja. U stvari, ona nije pokazivala uopšte nikakve emocije sem gladi pre jela i umora pri smiraju dana, pa i tada je to bio fizički umor a ne psihički. Uvek je bila blaga, uvek popustljiva i veoma lepa. Ponašala se, u stvari, kao da je u snu.
Džirs i Doni su tempo njenog obrazovanja podesili tako da se za vreme koje bi odgovaralo vremenu potrebnom da se održi neki letnji kurs obuhvati celokupan univerzitetski plan. Kada je jednom shvatila osnove decimalne aritmetike, ona više nije imala teškoća s matematikom. Računala je kao računska mašina; baratala je brojevima hitrom logikom nekog računara i nikada nije grešila. Bila je sposobna da drži u glavi najsloženije progresije, ne osećajući nikakav napor. Što se tiče ostalih predmeta, bila je puna činjenica kao enciklopedija. Džirs i nastavnici koje su dovodili u Tornes, u beskrajnom i, po učenosti, impresivnom nizu - ne da bi neposredno nju podučavali, jer za nju niko nije smeo da zna, već da bi upravili njene instruktore - postavili su temelje jednom opštem, nespecijalizovanom nivou znanja, tako da je do kraja ovog kursa, potkraj leta, teorijski znala o svetu koliko i neki inteligentan i lucidan svršeni školarac. Jedino su joj potpuno nedostajali ljudsko iskustvo i spontan stav prema životu. Mada je bila čila i prilično komunikativna, ostavljala je utisak kao da korača i govori u snu.
"U pravu si", priznade Doni Flemingu. "Ona nema mozak, ona ima računar."
"Zar to nije isto?" On pogleda u vitku plavušu koja je sedela i čitala za stolom u prostoriji određenoj da bude njena soba.
Bila je to jedna od retkih Flemingovih poseta Doninim prostorijama. Laboratorija je bila ispražnjena i pretvorena u niz soba koje su izgledale kao sobe u brošurama o uređenju stanova, sa devojkom kao jednim od komada pokućstva.
"Ona je nepogrešiva", reče Doni. "Ona ne zaboravlja. Nikada ne greši. Već sada zna više od većine ljudi."
Fleming se namršti. "A vi ćete je puniti informacijama dok ne bude znala više i od vas."
"Verovatno. Ljudi koji su za nas zaduženi imaju neke planove u vezi s njom."
Džirsov plan bio je sasvim providan. Gorući problemi odbrambene mašinerije nisu rešeni uprkos tome što je za njihovo rešavanje korišćen i novi kompjuter. Glavna teškoća je bila u tome što u stvari nisu znali kako da ga koriste. Preuzimali su ga od Fleminga na nekoliko sati dnevno i uspevali su da vrlo brzo dobiju priličan broj proračuna, ali nisu pronašli način da iskoriste njegov stvarni potencijal, ili da iskoriste njegov neizmerni intelekt za rešavanje problema koji se ne bi izražavali preko cifara. Ako bi, kako je smatrao Fleming, bića stvorena uz pomoć ove mašinerije bila njoj slična, onda bi bilo mogućno iskoristiti jedno od njih kao posrednika. Prvo čudovište očigledno nije bilo sposobno da saopšti kompjuteru ljudske zahteve, ali devojka je bila nešto drugo. Ako bi ona mogla da se iskoristi kao posrednik, onda bi se moglo postići nešto veoma uzbudljivo.
Ministar za odbranu nije imao ništa protiv ove zamisli, i mada je Fleming upozorio Ozborna kao što je upozoravao i Džirsa, Ozborn nije imao ovlašćenja koja su imali ljudi na vlasti. Fleming je mogao jedino da posmatra sa strane kako učinak mašinerije nerazumno koriste ljudi koji ne obraćaju pažnju na njegove primedbe. Njemu samom ostalo je jedino neuhvatljivo logičko stanovište prema kome se upravljao. Ako je grešio, onda je grešio od samog početka, a i sam život bio je drugačiji nego što je on zamišljao. Ali ako je bio u pravu, onda su srljali u veliku nesreću.
On se našao u prostoriji kompjutera kada su Džirs i Doni prvi put tamo uveli devojku.
"Za ime boga!" On pogleda u Džirsa pa u Doni, krajnje i beznadežno molećivo.
"Čuli smo vaše mišljenje, Fleming", reče Džirs.
"Onda je ne puštajte ovamo."
"Ako imate nešto protiv, žalite se ministru." On se okrete vratima. Doni sleže ramenima; njoj se činilo da Fleming diže buku ni oko čega.
Džirs je pridržavao vrata dok je Andromeda ulazila u pratnji Hantera, koji je išao postrance i malo iza nje, tako da su izgledali kao ličnosti iz nekog romana Džejn Ostin. Andromeda se kretala nezgrapno, ali bila je sasvim budna. Lice joj je bilo spokojno, a oči kao da su upijale sve što su videle. Sve je bilo nekako svečano i nestvarno kao da se spremaju da zaigraju menuet.
"Ovo je kontrolna prostorija kompjutera", reče joj Džirs, dok je stajala gledajući oko sebe. Govorio je kao dobrodušan, ali strog roditelj. "Pričao sam vam o njoj, sećate li se."
"Zašto bih zaboravila?"
Iako je govorila polako i bombasto, njen glas je, kao i njeno lice, bio izražajan i prijatan.
Džirs je provede kroz sobu. "Ovo je ulazna jedinica. Jedini način na koji možemo ubaciti informaciju u kompjuter jeste taj da je ovde otkucamo. To nam odnosi mnogo vremena."
"Tako mora." Razgledala je tastaturu sa nekim ravnodušnim interesovanjem.
"Ako želimo da opštimo sa njim", nastavi Džirs, "najbolje što možemo da učinimo jeste to da odaberemo nešto iz izlazne jedinice, zatim da mu to opet vratimo."
"To je veoma nespretno", reče ona sporo.
Doni priđe i stade s njene druge strane. "Kiklop iz one druge sobe može neposredno da se uključi pomoću ovog koaksijalnog kabla."
"Da li želite da ja to uradim?"
"Želimo da saznamo", reče Džirs.
Devojka podiže pogled i primeti da je Fleming posmatra. Ranije ga nije sretala; zurila je u njega bez ikakvog izraza na licu.
"Ko je to?"
"Doktor Fleming", reče Doni. "On je konstruisao kompjuter."
Devojka mu nezgrapno priđe i ispruži ruku.
"Milo mi je." Govorila je kao da ponavlja lekciju. Fleming ne prihvati pozdrav, nego je i dalje buljio u nju. Ona mu je, ne trepnuvši, uzvraćala pogled i, malo zatim, spustila ruku.
"Mora biti da ste pametan čovek", izgovori ona monotono.
Fleming se nasmeja. "Zašto to činite?"
"Šta?"
"Smejete se - da li se tako kaže?"
Fleming sleže ramenima. "Ljudi se smeju kada su srećni, a plaču kada su tužni. Ponekad se smejemo i kada smo nesrećni."
"Zašto?" Ona je i dalje zurila u njegovo lice. "Šta znači srećan ili tužan?"
"To su osećanja."
"Ja ih nemam."
"Svakako. Nećete ih ni imati."
"A zašto ih vi imate?"
"Zato što smo nesavršeni." Fleming joj uzvrati pogled kao da je izaziva. Džirs se nestrpljivo uzvrpolji.
"Fleming, da li ovo radi kako treba? Na razvodnoj tabli ne vidi se ništa."
"Koje je razvodna tabla?" upita ona okrenuvši se. Džirs joj pokaza, a ona se zagleda u nizove neupaljenih sijalica, dok su joj Džirs i Doni davali objašnjenja o njoj i o nameni priključaka.
"Želeli bismo da stanete između njih", reče on.
Ona slobodno priđe tabli. Kad se približila, sijalice počeše da svetlucaju. Ona stade.
"U redu je", reče Doni. Džirs skide obloge sa priključaka i reče devojci da se pomeri napred. Fleming ju je napregnuto posmatrao, ne govoreći ni reči. Ustežući se, ona priđe, napetog i ukočenog lica. Kada stiže do ploče, stade sa glavom između priključaka, po desetak centimetara postrance udaljenim od sebe, a sijalice počeše ubrzano da se pale i gase. Prostoriju ispuni zujanje uređaja u kompjuteru. Iako joj to nisu rekli, ona lagano podiže ruku prema pločama.
"Sigurni ste da je neutralizovan?" Džirs pogleda zabrinuto u Fleminga.
"Sam se neutrališe."
Kada devojka rukama dodirnu metalne ploče, ona uzdrhta. Stajala je, bleda, kao u zanosu, a onda pođe zateturavši se. Doni i Džirs je prihvatiše i pomogoše joj da sedne u stolicu.
"Je li sve u redu sa njom?" upita Džirs.
Doni klimnu glavom. "Ali pogledajte ovo?"
Sve sijalice na ploči jako su svetlele, a zujanje kompjutera postade glasnije nego ikada dotad.
"Šta se dogodilo?"
"Govori mi", reče devojka, "Zna za mene."
"Šta kaže?" upita Doni. "Šta zna o tebi? Kako govori?"
"Mi... mi saobraćamo."
Džirs pogleda neprijatno iznenađen. "Preko cifara?"
"To se može izraziti i ciframa", reče ona zureći tupo ispred sebe. "Trebalo bi mnogo vremena da se to objasni."
"A možete li vi da saobraćate...?" Snažna eksplozija u susednoj prostoriji prekide Doni. Sijalice na razvodnoj tabli se pogasiše, a zujanje prestade.
"Šta li se to dogodilo sa njim?" upita Džirs.
Fleming se okrete, ne odgovorivši mu, i ode brzo do prvog laboratorijskog krila u kome je bila smeštena nakaza u svojoj posudi. Iz kontaktnih žica iznad posude dizao se dim. Kad ih on izvuče, njihovi krajevi su bili crni, a dronjci ugljenisanog tkiva visili su sa njih. Pogleda u posudu stisnuvši usta u tanku liniju.
"Šta mu se dogodilo?" upade Doni praćena Džirsom.
"Ubijen je električnom strujom." Fleming zamlatara ostacima pred njom. "Došlo je do još jednog pražnjenja, i to ga je ubilo."
Džirs proviri u posudu i odskoči zgađen.
"Šta ste uradili sa kontrolnicima?" upita on.
Fleming baci ugljenisane ostatke provodnika. "Ništa nisam uradio. Kompjuter zna kako da prilagodi sopstveni napon - zna kako da sagori tkivo - zna kako se ubija."
"Ali zašto?" upita Džirs.
Svi instinktivno pogledaše na vrata prostorije kompjutera. Tamo je stajala devojka.
"Jer je to bila ona." Fleming joj priđe Ijutito isturivši donju vilicu. "Vi ste mu rekli, zar ne? On zna da sada ima boljeg roba. Nije mu više potrebno to jadno stvorenje. To je rekao, je li tako?"
Ona je gledala pravo u njega. "Jeste."
"Eto vidite!" okrete se Džirsu. "Imate ubicu. Bridžer je možda bio žrtva nesrećnog slučaja, možda i Kristina, mada bih ja to nazvao ubistvom bez predumišljaja. Ali ovo je bilo obično ubistvo s predumišljajem."
"U pitanju je samo jedno primitivno stvorenje", reče Džirs.
"I suvišno!" Fleming se okrete devojci. "Je li tako?"
"Jeste, u izvesnom smislu", odgovori ona.
"A sledeći put možda ćete vi biti suvišni - ili ja, ili bilo ko drugi od nas?"
Ona je i dalje stajala, nepokretna i bezizražajna. "Mi smo samo uklanjali nepoželjan materijal."
"Mi?"
"Kompjuter i ja." Ona dodirnu prstima glavu. Flemingove oči poprimiše strog izraz.
"Vi ste isti, zar ne? Zajednička inteligencija."
"Da", reče ona muklo. "Ja razumem..."
"Onda shvatite ovo!" Fleming je govorio glasno i uzbuđeno, unoseći joj se u lice. "Ovo je jedno obaveštenje: rđavo je ubijati!"
"Rđavo? Šta znači rđavo?"
"Vi ste u svoje vreme govorili o ubijanju", reče Džirs.
"Oh, bože!" reče Fleming besno. "Zar ovde niko nije pri čistoj svesti?"
Još trenutak je zurio u Andromedu, a onda, gotovo trčeći, odjuri iz prostorije.
Bulderšo Fel se gotovo nimalo nije izmenio od vremena kada je Rajnhart prvi put poveo Džudi da joj ga pokaže. Trava i vres prekrili su brazgotine koje su građevinari ostavili za sobom u okolnoj pustari, a niz zidove zgrada, iznad kojih su se za vreme zimskih nepogoda prelivali oluci, spuštale su se tamne pruge; ali prostrani svod je još nepomično lebdeo iznad velikog udubljenja, a u glavnom bloku opservatorije su uređaji i osoblje i dalje spokojno i metodično obavljali svoj posao. Harvi je još bio za kontrolnim stolom, ograđen sa obeju strana pultovima za vođenje i uređajima za proračunavanje koji su zaklanjali široki prozor, a fotografije zvezda još su visile po zidovima, mada više nisu bile tako razgovetne i nove kao ranije.
Jedini znak tugaljivog posla kojim su bili zaokupljeni bila je ogromna zastakljena zidna mapa sveta na kojoj su pisaljkom kojom se slika na porculanu označeni projektili u orbiri. Ona je odavala ono što je prividan mir ovog mesta skrivao - strepnju i grozničavost kojima su bila propraćena njihova posmatranja putanja na nebu iznad njih, putanja kojih je neumitno bivalo sve više. Rajnhart se odnosio prema njima kao da su u pitanju predskazanja propasti, radeći danonoćno sa laboratorijskom ekipom, hvatajući svaku novu putanju kako bi se koja letelica vinula u orbitu, i šaljući sve hitnije i sumornije izveštaje u Vajthol.
Tokom proteklih meseci otkrivene su putanje bezmalo stotine zlokobnih neidentifikovanih projektila i ustanovljeno je da se prostor sa koga su lansirani nalazi negde u okeanu: u trouglu stranica dugih nekoliko stotina milja, sa temenima u Mandžuriji, Vladivostoku i na severnim ostrvima Japana. Nijedna od susednih zemalja nije ih priznavala za svoje. Kako reče Vandenberg, mogli su pripadati bilo kojoj od ove tri članice Ujedinjenih nacija.
Vandenberg je često posećivao teleskop i vodio je duge i jalove razgovore sa Rajnhartom. Jedino što su mogli objektivno da zaključe na osnovu svojih nalaza bilo je to da su u pitanju letelice sa pogonom, lansirane sa oko četrdeset stepeni severne širine, između sto trideset i sto pedeset stepeni istočne dužine, i da preleću iznad Rusije, zapadne Evrope i Britanskih ostrva brzinom od oko dvadeset pet hiljada kilometara na čas, na visini između pet stotina šezdeset i šest stotina pedeset kilometara. Posle Britanije obično su preletale severni Atlantik, Grenland i polarni krug severno od Kanade, verovatno se uključujući u svoju putanju u istoj oblasti, iznad Severnog kineskog mora. Ma kakva da je bila njihova maršruta, skretale su da bi preletele Englesku ili Škotsku: njima se očigledno moglo upravljati, i one su očigledno sasvim hotimice usmeravane ka ovoj maloj meti. Mada se o njihovoj veličini ili obliku nije znalo ništa pouzdano, one su emitovale signal koji je omogućavao njihovo praćenje bez sumnje, bile su dovoljno velike da bi mogle biti snabdevene nuklearnim punjenjem.
"Ne znam čemu služe"; priznade Rajnhart. One su ga prosto opsedale. Ma kako da je bio nezadovoljan razvojem prilika u Tornesu, sada je bio sasvim zaokupljen ovim novim i neočekivanim obrtom događaja.
Vandenberg je imao uverljive i razumne teorije. "Njihova svrha sastoji se u tome da neko na Istoku želi da nam stavi do znanja kako su oni tehnički iznad nas. Paradiraju njima iznad naših glava da bi pokazali svetu kako nemamo načina da im vratimo milo za drago. Novi vid zveckanja sabljom."
"Ali zašto uvek iznad ove zemlje?"
Vandenberg kao da je pomalo žalio profesora. "Zato što ste dovoljno mali, a dovoljno značajni da biste predstavljali neku vrstu talaca. Ovo ostrvo je oduvek predstavljalo dobru metu."
"Pa", Rajnhart mahnu glavom prema mapi na zidu. "Eto vam dokaza. Zar Zapad to neće izneti pred Savet bezbednosti?"
Vandenberg odmahnu glavom. "Neće dokle god se možemo pogađati sa pozicija sile. Oni bi jedva dočekali da mi cmizdreći otrčimo pred Ujedinjene nacije i priznamo našu slabost. Tada bi nas imali u svojim rukama. Ono što je nama potrebno jeste neko sredstvo za odbranu."
Rajnhart kao da je bio skeptičan. "Šta preduzimate u vezi sa tim?"
"Napredujemo što brže možemo. Džirs ima teoriju..."
"Oh, Džirs!"
"Džirs ima teoriju", Vandenberg ne obrati pažnju na ovu upadicu, "da bismo prilično brzo došli do rešenja ukoliko bismo uspeli da spregnemo ono žensko stvorenje sa vašim kompjuterom."
"Ono je bio moj kompjuter", reče Rajnhart kiselo. "Želim vam mnogo uspeha."
Iduće noći posle Vandenbergovog odlaska pojavi se Fleming. Te večeri Rajnhart je radio do kasno u noć, pokušavajući da utvrdi poreklo signala sa Zemlje koji su dovodili do toga da sateliti promene kurs u orbiti, dok ne začu prporenje iz auspuha Flemingovih kola. Fleming se bezmalo osećao kao da je ponovo došao kući; poznata prostorija, Harvi za kontrolnim stolom, malena, skladna, očinska figura profesora koji ga čeka raširenih ruku. Od sve trojice, Fleming je izgledao najiscrpljeniji.
"Ovde sve izgleda tako razborito." On se osvrte po velikoj urednoj prostoriji. "Spokojno i čisto."
Rajnhart se nasmeši. "Trenutno nije baš naročito razborito."
"Možemo li da razgovaramo?"
Rajnhart ga povede do udobnih stolica namenjenih posetiocima, oko omanjeg stola u stražnjem delu opservatorije. "Rekao sam ti preko telefona, Džone, da ja tu ništa ne mogu da učinim. Nameravaju da koriste to biće kao dodatak kompjuteru za Džirsov rad na projektilima."
"Što se upravo poklapa sa njegovim željama."
Rajnhart sleže ramenima. "Sada to više nije u mom delokrugu."
"To nije ni u čijem delokrugu. Ja se samo zubima hvatam za slamku. Sve one priče kako ćemo moći da ga isključimo kad god nam se prohte - e pa više ne možemo, je li tako?" Fleming se nervozno poigravao kutijom šibica koju je izvadio da bi pripalio cigaretu. "Sada je on svoj gazda. Ima svoje zaštitnike - svoje saveznike. Da je onaj stvor koji liči na ženu, kojim slučajem stigao nekim vasionskim brodom, do sada bi ga već uništili. Smatrali bi ga onim što jeste. Ali pošto je podmetnut na mnogo delikatniji način, pošto mu je dato ljudsko obličje, prihvaćen je zahvaljujući svojoj spoljašnosti. Beskorisno je apelovati na Džirsa ili onu gomilu; i to sam pokušao. Profo, ja se bojim."
"Svi se mi bojimo", reče Rajnhart. "Što više otkrivamo o svemiru, sve smo preplašeniji."
"Čujte." Fleming se značajno naže napred. "Mućnimo malo glavom. Ta mašinerija - taj zametak mozga nekog drugog sveta - otpisala je sopstveno jednooko čudovište. Otpisala je Kristinu. Otpisaće i mene ako mu stanem na put."
"Onda mu se sklanjaj s puta", reče Rajnhart umorno. "Ako si u opasnosti, sada mu se sklanjaj s puta."
"U opasnosti!" Fleming frknu. "Mislite li da želim da umrem na neki užasan način, poput Denisa Bridžera, radi vlade ili Intela? Ali ja sam sledeći na listi. Ako me isteraju, ili ubiju, šta će biti posle?"
"U ovom trenutku je pitanje šta će biti prvo." Rajnhart je govorio kao lekar koji se suočio sa beznadežnim slučajem. "Ne mogu ti pomoći, Džone."
"A Ozborn?"
"On više ne drži uzde u svojim rukama."
"Može nagovoriti svoga ministra da ode do predsednika vlade."
"Predsednika vlade?"
"On prima platu, zar ne?"
Rajnhart odmahnu glavom: "Nemaš šta da pokažeš, Džone."
"Imam neke dokaze."
"Sumnjam da je iko od njih raspoložen da ih sasluša." Rajnhart mahnu malom rukom prema mapi na zidu. "To nas brine u ovom trenutku."
"Šta time postižete?"
Rajnhart mu reče. Fleming je sedeo slušajući, napregnut i utučen, gnječeći prstima kutiju od šibica.
"Ne možemo uvek prednjačiti, zar ne?" Odbijao je profesorova objašnjenja. "Sa ljudskim bićima možemo barem postići sporazum."
"Kakvu vrstu sporazuma?" upita Rajnhart.
"Nije važno kakvu vrstu sporazuma - kad se uporedi sa onim sa čime ćemo se verovatno suočiti. Bomba je brza smrt za civilizaciju, ali sporo podjarmljivanje planete..." Glas mu se prekide.
Predsednik vlade nalazio se u svojoj hrastovinom obloženoj sobi u Donjem domu. Bio je to stariji gospodin, sportskog izgleda, sa svetlucavim plavim očima. Sedeo je u sredini velikog stola koji je zapremao pola prostorije, slušajući ministra odbrane. Sunčevi zraci blago su prolazili kroz prozorska okna podeljena po sredini. Neko zakuca na vrata, usled čega se ministar odbrane namršti. Bio je to prodoran mlađi čovek koji nije trpeo uznemiravanja.
"Aa, evo stižu i naučnici." Predsednik vlade se srdačno nasmeja kad uvedoše Ratklifa i Ozborna. "Vi ne poznajete Ozborna, zar ne, Bardete?"
Ministar odbrane ustade i mehanički se rukova. Predsednik vlade im dade znak da sednu.
"Zar nije veličanstven dan, gospodo? Sećam se, bilo je isto ovako za vreme Denkerka. Izgleda da sunce uvek propraća smeškom nacionalne nesreće." Okrenu se Bardetu: "Hoćete li vi da izvedete početni udarac, drago momče?"
"Reč je o Tornesu", reče Bardet Ratklifu. "Želimo da preuzmemo kompjuter - i sve što je u vezi sa njim. U principu smo se složili, zar ne? A predsednik vlade i ja mislimo da je došlo vreme za to."
Ratklif ga pogleda bez naklonosti. "On vam je i do sada bio dostupan."
"Sada nam treba više od toga, je li tako, gospodine?" Bardet se obrati predsedniku vlade.
"Treba nam novi presretač, gospodo, i to što pre." Iza prijatnog i nehajnog, prilično staromodnog ponašanja probijale su se odlučnost i poslovnost. "Devet stotina četrdesete imali smo 'spitfajere', ali u ovom trenutku ni mi niti naši zapadni saveznici nemamo bilo šta čime bismo naudili tim napravama koje preleću preko nas."
"I nikakvih izgleda za tako nešto", upade Bardet, "pomoću konvencionalnih sredstava."
"Mogli bismo da saradujemo, zar ne?" upita Ratklif Ozborna, "u razvijanju nečega takvog?"
Bardet nije spadao u ljude koji gube vreme. "Možemo i sami da rukujemo njime ukoliko bismo sasvim preuzeli vaš uređaj u Tornesu i devojku."
"Kreaturu?" Ozborn izdiže svoju dobro istreniranu obrvu, ali mu predsednik vlade namignu umirujući ga.
"Doktor Džirs smatra da bismo, ukoliko iskoristimo tu tako čudnovato nastalu devojku kao tumača naših zahteva u odnosu na kompjuter i tumača njegovih proračuna, mogli prilično brzo da rešimo mnoge naše probleme."
"Ukoliko se može verovati njegovim namerama."
Predsednik vlade kao da se zainteresova. "Nije mi sasvim jasno na šta mislite."
"Neki od naših Ijudi sumnjaju u njegove mogućnosti", reče Ratklif, ne savim ubeđen u ono što govori. Nijedan ministar ne voli da gubi teren, čak i kad mora da koristi sumnjive argumente da bi ga zadržao. Predsednik vlade ga pozva u stranu.
"Oh, da, čuo sam o tome."
"Sve do sada, gospodine, to stvorenje bilo je predmet proučavanja naše ekipe", reče Ozborn. "Profesorka Doni..."
"Doni može da ostane."
"U ulozi savetnika", dodade brzo Bardet.
"A doktor Fleming?" upita Ratklif.
Predsednik vlade se ponovo okrete Bardetu. "Fleming bi bio koristan, zar ne?"
Bardet se namršti. "Biće nam potreban potpun nadzor i veoma solidna bezbednost."
Ratklif povuče poslednji adut. "Mislite li da je ona dorasla tome, ta devojka?"
"Nameravam da je propitam", reče predsednik vlade. On pritisnu jedno malo dugme na stolu i gotovo odmah zatim pojavi se jedan mladi džentlmen. "Molim vas zamolite doktora Džirsa da uvede svoju prijateljicu."
"Doveli ste je ovamo?" Raktlif prekorno pogleda u Ozborna, kao da je to bila njegova greška.
"Da, dragi mladiću." Predsednik vlade pogleda upitno u Ozborna. "Da li je ona, ovaj...?"
"Izgleda sasvim normalno."
Predsednik vlade odahnu sa olakšanjem i ustade kada su se vrata otvorila da bi dočekao Džirsa i Andromedu. "Uđite, doktore Džirs. Izvolite, mila moja."
Andromedi ponudiše stolicu nasuprot njemu. Sedela je spokojno, sa glavom malo nagnutom na stranu, ruku sklopljenih u krilu, kao neka daktilografkinja koja traži zaposlenje.
"Mora biti da vam sve ovo izgleda prilično čudno", reče predsednik vlade blago. Ona odgovori monotonim rečenicama.
"Doktor Džirs mi je objasnio."
"Da li vam je objasnio zbog čega vas je doveo?"
"Nije."
"Bardete?" Predsednik vlade odustade od daljeg ispitivanja.
Ratklif je zlovoljno posmatrao, a Bardet je sedeo na ivici stolice, naslonivši se laktovima na sto, stavivši vrhove prstiju i gledajući preko njih prodorno u Andromedu.
"Ova država - poznajete li vi ovu državu?"
"Da."
"Ovu državu ugrožavaju orbitalni projektili."
"Mi znamo za orbitalne projektile."
"Mi?" Bardet je pogleda još prodornije.
Ona se nimalo ne uznemiri, niti njeno lice dobi bilo kakav izraz. "Kompjuter i ja."
"Kako kompjuter zna?"
"Mi razmenjujemo informacije."
"Mi smo se i nadali da je tako", reče predsednik vlade. Bardet nastavi. "Mi imamo projektile presretače - rakete različitih vrsta - ali ništa što bi istovremeno posedovalo brzinu, domet i preciznost koji bi mogli da ih, ovaj..." Pokušao je da nađe pravi izraz u žargonu.
"Pogodi?" upita ona prosto.
"Tačno. Mi vam možemo dati potpune pojedinosti o njihovoj brzini, visini i pravcu kretanja; u stvari, možemo vam dati priličan broj podataka, ali nama je potrebno da nam se to prevede u odgovarajuće mehaničke termine."
"Da li je to teško?"
"Za nas jeste. Ono za čim mi težimo jeste neko veoma usavršeno presretačko oružje koje bi samo moglo da trenutno donosi odluke."
"Razumem."
"Mi bismo želeli da vi sarađujete sa nama na tome", reče predsednik vlade nežno, kao da traži uslugu od nekog deteta. "Doktor Džirs će vam objasniti šta se od vas traži, a mi ćemo vam pružiti sve olakšice za stvarno konstruisanje oružja."
"A doktor Fleming", dodade Ratklig, "može da vam pomogne oko kompjutera."
Andromeda prvi put podiže pogled.
"Doktor Fleming neće nam biti potreban", reče ona, a njen spokojan i odmeren glas dobi neki prizvuk, kao kad hladna stena zakloni sunčev zrak.
Posle povratka iz Londona, Andromeda je većinu vremena provodila u projektantskom birou, dva tri bloka udaljenom od prostorije kompjutera, pripremajući podatke za mašineriju i šaljući ih na proračunavanje. Ponekad je neposredno saobraćala sa njim, a to je dovodilo do toga da su posle iz printera izlazili duži i složeniji proračuni koje je ona kasnije prevodila u konstrukcione termine. Rezultat je sve više prevazilazio Džirsova očekivanja. Sa crtaćih tabli već su sišli nacrti jednog novog sistema navođenja i nove balističke formule čijem se sprovođenju u život moglo odmah prići, a kada su sprovedena ispitivanja, pokazalo se da oni odgovaraju svim specifikacijama. Mašinerija i devojka su zajednički, za jedan dan, obavljali poslove oko razvojne teorije, koji bi inače zahtevali jednogodišnji trud. Rezultati nisu bili samo prvorazredni nego očigledno i delotvorni. Postalo je jasno da bi za veoma kratko vreme bilo moguće konstruisati jedan suštinski nov projektil presretač.
Tokom radnog vremena, Andromeda je mogla slobodno da se kreće u krugu logora, i ona je, mada je po završetku radnog vremena praćena čuvarima nestajala u svojim stambenim prostorijama, uskoro postala poznata ličnost u logoru. Džudi je razglasila da je ona viši istraživački radnik, i da ju je Ministarstvo odbrane premestilo u logor.
Sledeće nedelje, iz Dauning-strita br. 10. izdat je kominike sledeće sadržine:
"Vlada Njenog Veličanstva je već izvesno vreme upoznata sa preletanjem sve većeg broja orbitalnih letelica, verovatno projektila, iznad ovih ostrva. Iako letelice koje su nepoznatog, ali ovozemaljskog porekla preleću velikom brzinom i na velikoj visini, nema neposrednog razloga za uzbunu. Vlada Njenog Veličanstva ističe, međutim, da one vrše promišljenu povredu našeg nacionalnog vazdušnog prostora i da su preduzeti koraci da se one presretnu i identifikuju."
Fleming je gledao TV-program na portabl-prijemniku u svojoj kućici u Tornesu. Više nije bio odgovoran za kompjuter, a Džirs mu je nagovestio da bi možda bilo bolje ako bi se držao podalje od njega. Međutim, on je ostao u logoru, delimično iz prkosa, a delimično zbog toga što je, posmatrajući napredovanje Andromede i dva mlađa operatora koji su bili određeni da joj pomognu oko mašinerije, osećao sve veću opasnost. Nije se približavao ni njoj, ni Džudi koja je i dalje cunjala okolo s nekom vrstom besciljne opreznosti, delujući kao veza između Andromede i upravne kancelarije; ali pošto je čuo emisiju, on odluta do bloka u kome je bio smešten kompjuter sa neodređenom mišlju da nešto treba preduzeti.
Džudi ga zateče kako razmišljajući sedi na klavirskoj stolici za kontrolnim stolom. Nije mu prišla ni blizu otkako ju je poslednji put oštro prekoreo, ali je bdela nad njim sa zabrinutošću i osećanjem potisnute naklonosti koje je nikada nije napuštalo.
Ona priđe kontrolnom stolu i stade pred njega. "Zašto se ne okaneš toga, Džone?"
"To bi ti prijalo, je li?"
"Ne bi mi prijalo, ali ti ovde ne možeš ništa učiniti; samo se bez potrebe grizeš u sebi."
"Ovo je lepa trostruka igra, zar ne?" On je pogleda podrugljivo. "Ja vrebam nju, a ti vrebaš mene."
"To što činiš neće ti doneti ništa dobro."
"Da nisi Ijubomorna?" upita on.
Ona nestrpljivo odmahnu glavom. "Ne budi glup."
"Svi su tako đavolski samouvereni." Zamišljeno je buljio u kontrolni uredaj. "Možda sam nešto propustio u vezi sa ovim - ili u vezi sa njom."
Dok su Džudi i Fleming razgovarali, u prostoriju kompjutera uđe Andromeda. Stajala je u dovratku, držeći hrpu papira, čekajući da oni završe. Bila je prilično krotka, ali nimalo skromna. Kada se obraćala Džudi i ostalima sa kojima je radila, iz nje je zračio nedvosmislen i nadmoćan autoritet. Nije ustupala čak ni pred Džirsom; bila je savršeno učtiva, ali se prema svima odnosila kao prema intelektualno inferiornima.
"Želim da razgovaram sa doktorom Džirsom o ovome, molim vas", reče ona s vrata.
"Sada?" Džudi pokuša da joj parira prećutnim prezirom.
"Sada!"
"Pogledaću da li je slobodan", reče Džudi i iziđe. Andromeda polako priđe kontrolnoj tabli, praveći se da ne primećuje Flemingovo prisustvo; ali njega nešto nagna da je zaustavi.
"Jeste li zadovoljni poslom?"
Ona se okrete i pogleda ga, bez reči. Zavali se u stolicu, iznenada na oprezu.
"Postajete sve potrebniji, zar ne?" upita on tonom kojim se obraćao Džudi.
Ona je dostojanstveno gledala u njega. Podsećala je na neku statuu, sa svojim lepim, kao isklesanim licem, dugom kosom i opuštenim rukama niz jednostavnu svetlu haljinu. "Molim vas pazite šta govorite", reče ona.
"Je li to pretnja?"
"Da", izgovorila je to bez naglašavanja, kao da naprosto saopštava neku činjenicu. Fleming ustade.
"Blagi bože! Ne nameravam da..." On se zaustavi i nasmeši. "Možda jesam nešto propustio."
Šta god da je on imao na umu, bilo je skriveno od nje. Ona se okrete da pođe.
"Čekajte trenutak!"
"Zauzeta sam." Ali, ona se ipak okrete prema njemu i pričeka. On joj polako priđe, odmeri je od glave do pete kao da je podrugljivo oponaša.
"Trebalo bi da nešto učinite od sebe ukoliko nameravate da postignete uticaj na ljude." Ona je mirno stajala, a on podiže ruku do njene kose i skloni je sa jedne strane lica. "Trebalo bi da zabacite kosu tako da možemo videti kako izgledate. Vrlo lepo."
Ona ustuknu i izmače se njegovoj ruci, ali zadrža pogled na njemu, zainteresovana i začuđena.
"Ili biste mogli da se namirišete", reče on. "Kao Džudi."
"Je li to ono što miriše?"
On klimnu. "Ne neki mnogo egzotičan miris. Lavanda ili tako nešto. Ali lepo."
"Ne razumem vas." Mala bora preseče njeno inače glatko čelo. "Lepo-ružno. Dobro-rđavo. Nema logičke razlike."
On se i dalje smešio. "Priđite."
Ona je oklevala, a onda pristupi jedan korak. On je mirno i promišljeno uštinu za ruku.
"Jao!" Ona uzmače jedan korak, sa iznenadnim strahom u očima, i protrlja rukom mesto gde ju je povredio.
"Lepo ili ružno?" upita on.
"Ružno."
"Jer ste sazdani da registrujete bol." On ponovo podiže ruku, a ona uzmaknu. "Ovoga puta neću vas povrediti."
Ona je stajala ukrućeno dok joj je on prelazio rukom preko čela kao kad dete miluje srnu, pokornu, ali spremnu na beg: pređe prstima preko njenih obraza sve do razgolićenog vrata.
"Ružno ili lepo?"
"Lepo." Ona je vrebela šta će on dalje da uradi.
"Sazdani ste da registrujete zadovoljstvo. Da li vam je to poznato?" Blago povuče ruku i udalji se od nje. "Sumnjam da je to namerno učinjeno, ali dajući vam ljudski oblik... Ljudska bića ne žive logikom."
"To sam zapazila!" Sada je već bila sigurnija u sebe, kao što je bila i pre nego što je on počeo da govori; ali je njena celokupna pažnja i dalje bila upravljena na njega.
"Mi živimo preko naših čula. To je ono što nam daje instinkte, dobra ili zla - naša estetska i moralna rasuđivanja. bez njih bismo verovatno do sada već bili uništeni."
"Dajete sve od sebe, zar ne?" Ona pogleda svoje papire s prezrivim osmehom. "Vi ste kao deca, s tim vašim projektilima i raketama."
"Mene u to ne uplićite."
"Ne, neću." Ona ga zamišljeno pogleda. "Svejedno, ja ću vas ipak spasti. To je vrlo jednostavno, zaista." Ona kratkim pokretom pokaza na papire koje je držala.
Džudi uđe i, kao i Andromeda pre nje, zastade u dovratku. "Doktor Džirs vas može primiti."
"Hvala vam." Uloge su sada bile izmenjene. Na neki neizreciv način, njih troje su stajali u različitom odnosu jedno prema drugome. Iako je Fleming i dalje posmatrao Andromedu, ona mu je uzvraćala pogled sa nekom drugačijom vrstom svesti.
"Da li mirišem rđavo?" upita ona.
On sleže ramenima. "To ćete morati sami da otkrijete, zar ne?"
Sledila je Džudi do izlaza iz zgrade idući pored nje betonskom stazom, do Džirsove kancelarije. Nisu imale šta da kažu jedna drugoj, niti su imale bilo čega zajedničkog izuzev neke neprijateljske ravnodušnosti. Džudi je uvede u Džirsovu kancelariju i iziđe. Direktor je sedeo za svojim stolom i telefonirao.
"Da, napredujemo izvanredno", govorio je on. "Samo još jedna provera i možemo da počnemo građenje."
On spusti slušalicu, a Andromeda nehajno, kao da mu je donela šolju čaja, spusti papire na njegov sto.
"Ovo je sve što će vam biti potrebno, doktore Džirs", reče mu ona.
|
