8. AGONIJA

     Džudi je izbegavala Fleminga koliko god je mogla, a kada bi ga i srela, on je obično bio sa Kristinom. Sve se izmenilo otkako je Bridžer poginuo; čak je i iznenadni prodor prolećnog vremena uskoro uminuo, ostavljajući nad logorom i nad njom sivu sumornu koprenu. Da bi sve bilo još gore, ona, rastrzana patnjom, shvati da će Kristina vrlo verovatno zauzeti ne samo njeno mesto, nego i mesto Denisa Bridžera u Flemingovom životu, sarađujući sa njim i deleći iste misli, što ona nikada nije bila kadra. U početku je mislila da neće moći da podnese sve to, zaobišavši Džirsa, ona se pismom obrati direktno Vajtholu i zamoli da bude premeštena. Jedino što je time postigla bila je još jedna lekcija od Džirsa.
     "Vaš posao ovde jedva da je i počeo, gospođice Adamson."
     "Ali posao u vezi sa Bridžerom je gotov!"
     "Bridžer možda jeste, ali posao nije." Izgleda da on uopšte nije shvatao njenu nevolju. "Ono čega se Intel do sada domogao, dovoljno je da podstakne njihove apetite, a sada, pošto su izgubili njega, oni će potražiti nekog drugog - možda nekog od njegovih prijatelja."
     "Mislite li da će se doktor Fleming prodati?" upita ona podrugljivo.
     "To bi se moglo desiti bilo kome ukoliko ne budemo na oprezu."
     Što se ovoga tiče, Fleming je bio taj - ne Džudi - koji je podneo izveštaj o prvom koraku što ga je preduzeo Intel.
     On, Kristina i Doni pronašli su način kako da pričvrste kontaktne priključke encelografa na ono što je, po svemu sudeći, predstavljalo kiklopovu glavu, a Kristina mu je pomogla da ih kablom poveže sa priključcima visokog napona na kompjuteru.
     Na police ispod kontrolne ploče postavili su transformator i uključili ga u strujno kolo tako da je struja koja je stizala do kiklopa imala jačinu otprilike kao neka baterija za baterijsku lampu. Bez obzira na to, efekat je bio uznemiravajući. Kada je uključen prvi kontakt, stvorenje se potpuno ukočilo, a kontrolne lampe kompjutera sasvim su zatajile. Nešto kasnije, međutim, izgleda da su se i stvorenje i mašinerija prilagodili; proces obrađivanja podataka odvijao se pravilno, iako ništa nije otkucavano na izlaznom printeru, a kiklop je mirno plivao u posudi, buljeći kroz otvor svojim jednim okom.
     Sve ovo je trajalo nekoliko dana, a Kristini je stavljeno u zadatak da vodi računa o kontrolnoj prostoriji i laboratoriji, koje su sada bile povezane provodnicima, s nalogom da zovne Doni i Fleminga ako se dogodi nešto nepredviđeno. Doni je dobila teško zasluženi odmor, ali je Fleming s vremena na vreme navraćao u zgradu kompjutera da bi izvršio provere i video Kristinu. Primetio je da je ona sve napregnutija kako su dani prolazili, a krajem nedelje postala je toliko nervozna da ju je izgrdio zbog toga.
     "Slušaj - ti znaš da se ja smrtno plašim čitave ove rabote, ali nisam znao da se i ti bojiš."
     "Ne bojim se", reče ona. Bili su u prostoriji kontrolnog uređaja, i posmatrali neprekidno svetlucanje sijalica na tabli. "Ali to ostavlja na mene neki čudan utisak."
     "A šta to?"
     "To petljanje oko priključaka i..." Oklevala je, a zatim je nervozno pogledala prema drugoj prostoriji. "Kada sam unutra osećam da me ono oko sve vreme posmatra."
     "Posmatra ono sve nas."
     "Ne. Mene posmatra nekako naročito."
     Fleming se isceri. "Ne krivim ga. I sam sam činio to isto."
     "Mislila sam da si zauzet na drugoj strani."
     "Bio sam." On napola podiže ruku da bi je dodirnuo, a onda se predomisli i ode do vrata. "Čuvaj se."
     On odšeta do staze na grebenu koja je vodila prema obali; tu je mogao da se prepusti tišini, usamljenosti i razmišljanju. Bilo je tmurno, dosadno popodne, nastupila je oseka, i pesak se poput sumornog sivog škriljca prostirao između granitnih rtova. Tumarao je pored samog mora, oborene glave, sa rukama u džepovima, pokušavajući da u glavi rekapitulira ono što se dešavalo u kompjuteru. Polako se vraćao prema stenovitom žalu, suviše zadubljen u misli da bi opazio jednog zdepastog ćelavog čoveka koji je, pušeći malecku cigaru, sedeo na steni.
     "Trenutak, gospodine, molim vas", dopre do njega grleni glas, iznenadivši ga.
     "Ko ste vi?"
     Ćelavko izvuče podsetnicu iz džepa i pruži mu je. "Ne mogu da pročitam", reče Fleming.
     Ćelavko se nasmeši. "Vi ste svakako doktor Fleming."
     "A vi?"
     "To vam ništa ne bi značilo." Ćelavku je malo ponestalo daha.
     "Kako ste dospeli ovamo?"
     "Oko rta. Može se kad je oseka, ali to je pravo planinarenje." On izvadi srebrnu tabakeru sa cigarilosima. "Pušite li?"
     Fleming se napravi da nije čuo. "Šta hoćete?"
     "Pošao sam da se prošetam." Sleže ramenima i vrati tabakeru u džep. Izgledalo je kao da je povratio dah. "Da li i vi često dolazite ovamo?"
     "Ovde je zabranjen pristup."
     "Nije na žal. U ovoj slobodnoj zemlji, žal je..." On ponovo sleže ramenima. "Zovem se Kaufman. Da li ste čuli za mene?"
     "Nisam."
     "Vaš prijatelj Herr doktor Bridžer..."
     "Moj prijatelj Bridžer je mrtav!"
     "Znam. Čuo sam." Kaufman povuče dim iz svoje male cigare.
     "Vrlo tužno."
     "Da li ste poznavali Denisa Bridžera?" upita Fleming, smeten i sumnjičav.
     "Oh, da. Izvesno vreme smo sarađivali."
     "Da li vi radite za...?" Spuštao se sumrak; on je pokušavao da se priseti imena.
     "Intel? Da."
     Kaufman se nasmeši Flemingu i ispuhnu tanak pramen dima. Fleming izvadi ruke iz džepova.
     "Odlazite."
     "Molim?"
     "Ako se kroz pet minuta ne uklonite odavde pozvaću stražare."
     "Nemojte, molim vas." Kaufman kao da je bio uvređen. "Ovo je bila tako sretna okolnost što sam naišao na vas."
     "A da li je bila isto tako sretna i za Bridžera?"
     "Nikome to nije bilo žalije nego meni. A bio je i veoma koristan."
     "I veoma mrtav." Fleming pogleda na sat. "Treba mi pet minuta da se popnem na greben. Kada stignem na vrh obavestiću stražare."
     On se okrete da krene, ali ga Kaufman pozva.
     "Doktore Fleming! Sledećih pet minuta možete mnogo korisnije utrošiti. Ne predlažem vam ništa nepošteno."
     "To je nešto krasno, zar ne?" reče Fleming držeći se na odstojanju.
     "Mislili smo da biste možda više voleli da državnu službu zamenite nameštenjem dostojnim poštovanja kod nas. Verujem da ovde niste presrećni."
     "Isterajmo stvari na čistinu, hoćete li, moj Herr prijatelju?" Fleming se vrati i stade gledajući naniže u njega. "Možda ja i ne volim državne organe i možda nisam srećan. Ali i kada bih mrzeo njihovu odlučnost i bio na samrtnom času, a ne bih imao nikoga na svetu kome bih se obratio, pre bih crkao nego što bih došao kod vas."
     On se okrete i pođe stazom uz greben, ne osvrćući se.
     Ode pravo u Džirsovu kancelariju i tu zateče direktora kako diktira izveštaje u diktafon.
     "Šta ste mu vi rekli?" upita Džirs kad ga je Fleming izvestio o svemu.
     "A šta sam mogao da mu kažem!" Preko Flemingovog lica prelete izraz gnušanja. "Čim se nešto drži podalje od bezazlenih, znači da je suviše opasno da bi se dalo u ruke grabljivcima."
     On napusti kancelariju pitajući se zašto se uopšte uzrujavao; u stvari, to je bio jedan od nekoliko poteza koji su mu tokom sledećih meseci išli u prilog.
     Na obalu su poslate patrole, od rtova do mora postavljene su žičane prepreke, Kvadringovi organi bezbednosti pretražili su okolinu, i dugo vremena se ništa više nije čulo o Intelu. Eksperiment u zgradi kompjutera tekao je dalje bez nekih vidljivih rezultata sve dok se Doni nije vratila sa odmora, a onda, jednog jutra, kompjuter iznenada poče da otkucava. Fleming se zatvori u svoju kućicu sa otkucanim materijalom, a posle nekih stotinu časova rada pozva Rajnharta telefonom.
     Na osnovu onoga što je mogao da zaključi, kompjuter je postavio niz potpuno novih pitanja. Sva su se odnosila na izgled, dimenzije i funkcije tela. Postojala je mogućnost, kako reče Fleming, da se bilo kakav fizički oblik svede u matematičke okvire, a to je kompjuter očigledno i tražio.
     "Na primer", reče on Rajnahartu i Doni kada zasedoše da to zajednički razrade, on želi da se upozna sa čulom sluha. Veliki deo materijala odnosio se na audio-frekvencije, i on očigledno postavlja pitanje kako proizvodimo zvuke i kako ih čujemo.
     "Kako on može da zna za govor?" upita Doni.
     "Jer njegova kreatura vidi da mi koristimo usta za sporazumevanje, a uši za slušanje. Sva ova pitanja nastala su na osnovu zapažanja tvog malog čudovišta. Ono verovatno, takođe, može da oseti i vibracije koje nastaju pri govoru, a sad kada je povezano sa mašinerijom, ono može da joj prenese svoja zapažanja."
     "To ti pretpostavljaš."
     "Kako biste vi to drugačije objasnili?"
     "Ne shvatam kako bismo raščlanili celokupnu čovečiju strukturu", reče Rajnhart.
     "To ni ne moramo. On i dalje čini intempentne procene, a sve što mi treba da uradimo jeste to da mu vraćamo natrag one koje su tačne. To je već stara igra, mada ja ne mogu da shvatim kako to da on do sada nije pronašao neki brži način. Siguran sam da je sposoban za to. Možda kreatura nije ispunila očekivanja."
     "Hoćeš li da pokušaš?" upita Rajnhart Doni.
     "Pokušaću sve", reče ona.

     Tako se zašlo u sledeću fazu projekta. Kristina je ostala kod kompjutera prihvatajući otkucani materijal i stavljajući u kompjuter rezultate. Izgledalo je kao da je stalno u stanju nervne napetosti, ali nije govorila o tome.
     "Da li želiš da pređeš negde drugde?" upita je Fleming kad su jedno veče ostali sami u zgradi kompjutera.
     "Ne. Ovo me fascinira."
     Fleming pogleda njeno setno i prilično lepo lice. Nije više flertovao sa njom kao što je to činio ranije, pre no što se zainteresovao za nju, kada je ona predstavljala samo jednu od devojaka u laboratoriji. Gurnuvši ruke u džepove, okrenu se od nje i iziđe iz zgrade. Kada je on otišao, ona prođe kroz prostoriju kontrolnog uređaja i ode u aneks u kome je bila laboratorija. S naporom je naterala sebe da uđe u prostoriju u kojoj se nalazila posuda, za trenutak zastavši u dovratku, zgrčenog lica i pokušavajući da dođe k sebi. Nije se čuo nikakav zvuk izuzimajući neprestano zujanje iz spleta električnih provodnika kompjutera, ali kad ona uđe u vidokrug okna na boku posude, stvorenje poče da se kreće, udarajući u zidove posude i prelivajući tečnost preko gornjeg otvora.
     "Polako", reče ona glasno. "Polako."
     Mehanički se saže i proviri kroz okno; oko je bilo tu, nepokolebljivo joj uzvraćajući pogled, ali stvorenje je postajalo sve uznemirenije, podrhtavajući opnom koja je obavijala njegovo telo slično meduzi. Kristina pređe rukom preko čela; bila je malo ošamućena od saginjanja, ali je oko zurilo u nju kao da je hipnotiše. Duže je stajala kao ukopana, gubeći sve više sposobnost razmišljanja. Polako, kao da se pokreće nezavisno od njene volje, njena desna ruka pođe uz bok posude, a prsti su tražili žicu koja vodi u kabl encefalografa. Dodirnuše žicu i zadrhtaše kao da je kroz njih prošla slaba struja.
     U trenutku kad ona dodirnu žicu, stvorenje se umiri. Još uvek ju je netremice posmatralo, ali se više nije micalo. U celoj zgradi vladala je potpuna tišina izuzev zujanja kompjutera. Ona se polako, kao u transu, uspravi, i dalje držeći žicu. Njeni prsti kliznuše duž žice, sve dok ne dodirnuše oblogu kabla, a onda se sklopiše oko njega, držeći ga u zahvatu. Kabl je bio labavo pričvršćen; sproveden je od posude do zida laboratorije, gde je pričvršćen trakastim ogrlicama koje su na svakih nekoliko metara bile prikucane za zid. Idući za rukom koja je klizila po kablu, ona ukočeno pređe od posude do zida, a zatim, idući pored njega, do vrata prostorije kompjutera. Oči joj behu otvorene, ali ništa nisu videle. Kabl se gubio u rupi probušenoj u drvenom ragastovu, i ona kao da zapade u nedoumicu u trenutku kad ga nije mogla slediti dalje. Tada ispuži drugu ruku i uhvati kabl sa druge strane vrata.
     Kad pređe u drugu prostoriju, njena desna ruka se mlitavo opusti, a leva ostade na kablu. Koračala je lagano duž zida, do postolja kontrolnog uređaja, dišući duboko i sa naporom, kao pri spavanju ispunjenom mučnim snovima. Na sredini police uređaja, kabl je ispod kontrolne table ulazio u transformator. Sijalice na kontrolnoj tabli ujednačeno su se palile i gasile u nekom hipnotizujućem ritmu, a njen pogled bio je kao prikovan za njih, isto kao što je ranije bio usredsređen na oko kreature. Nekoliko trenutaka stajala je ispred table, kao da je odlučila da se zaustavi, a onda se njena leva šaka polako odvoji od kabla. Desna šaka joj se ponovo podiže i prsti obeju ščepaše žice pod visokim naponom koje su vodile iz transformatora do dva priključka pored njene glave. Te žice bile su izolovane sve do ispod priključaka, gde su bile gole i priključene na isturene ploče. Ruke su joj se polako, centimetar po cdentimetar, kretale nagore.
     Lice joj je bilo bezizrazno i ispijeno; ona poče da se njiše kao onoga dana kad joj je Fleming rekao da stane između ploča s priključcima, i čvrsto dograbi žice. Njeni prsti su polako klizili uz njih. Tada dohvati ogoljene provodnike.
     Sve se završilo veoma brzo. Njeno telo se zgrčilo kad je kroz njega prošao pun napon struje. Ona poče da vrišti, noge joj se iskriviše, glava se zabaci unazad i ostade tako viseći na raširenim rukama, kao razapeta. Sijalice na razvodnoj tabli svetlele su svom snagom osvetljavajući njeno izobličeno lice, a u susednoj sobi začu se glasna i snažna lupa.
     To je trajalo oko deset sekundi. Onda se njeno vrištanje prekide, u osiguračima iznad nje začu se žestok prasak, sijalice pregoreše, njeni prsti se odvojiše od ogoljene žice i ona se, zgrčena, stropošta na pod. Za trenutak nastupi tišina. Kreatura prestade da se bacaka, a zujanje kompjutera odjedanput se prekide, kao presečeno. Zazvoni zvono za uzbunu.
     Prva osoba koja se pojavi na licu mesta beše Džudi, koja je prolazila pored zgrade kada je alarmno zvono u predvorju stupilo u dejstvo. Gurnuvši vrata, ona mahnito projuri kroz hodnik i ulete u prostoriju kontrolnog uređaja. U prvi mah nije ništa zapazila. Neonske svetiljke na tavanici još su svetlele, ali je kontrolni sto zaklanjao od pogleda deo poda ispred kontrolne table. Tada ugleda Kristinino telo, dotrča i kleče pored njega.
     "Kristina!"
     Ona je okrete na leđa. Kristinine razrogačene oči nisu više gledale, a njene ruke mlitavo padoše na pod: bile su ugljenisane i spržene do kostiju. Džudi opipa devojčino srce, ali ono nije kucalo.
     "Oh, bože!" pomisli. "Zašto ja uvek moram da se zateknem tamo gde je smrt."

     Rajnhart je bio u Londonu kada je saznao za novost. Kad je o tome izvestio Ozborna, ovaj je reagovao drugačije nego što je on očekivao: Ozborna je to svakako oneraspoložilo, ali izgleda da je on bio prezauzet drugim stvarima tako da je to primio kao jednu od mnogih nedaća. Rajnhart je bio ožalošćen, ali i začuđen; ne samo Ozborn već i svi ostali koje je sretao dok je tumarao po kancelarijama Vajthola izgledali su kao da nose nešto tajanstveno i teško na duši. Mislio je da ode do Bulderšo Fela, koji već dugo nije posećivao, da bi pokušao da pobegne od utučenosti koja ga je okruživala, ali odmah saznade da je radio-teleskop stavljen pod vojni nadzor i da mu se ne može prići od organa obezbeđenja iz Ministarstva odbrane. To se, bez ikakvog upozorenja, dogodilo tokom prošle nedelje dok je on bio u Tornesu. Besan zbog toga što se nisu posavetovali sa njim, on potraži Ozborna, ali je Ozborn bio suviše zauzet da bi mogao da održava sastanke.
     Izveštaj o Kristininoj smrti i autopsija usledili su posle nekoliko dana. Profesor je bar bio osloboden mučnog ceremonijala obaveštavanja njenih rođaka, jer su oba njena roditelja bila mrtva, a drugih rođaka u zemlji nije imala. Fleming mu posla kratko ljutito pismo, javljajući da nije došlo ni do kakvog većeg kvara na kompjuteru i da on ima objašnjenje za Kristininu smrt. Zatim je usledilo jedno duže pismo u kome mu je javljao da je uništeni vod popravljen i da kompjuter radi punom parom, doznačujući fantastičnu količinu informacija u svoj uređaj za pamćenje. Međutim, Fleming nije ništa rekao o tome kakve su informacije u pitanju. Doni mu je telefonirala nekoliko dana kasnije, obaveštavajući ga da je kompjuter počeo da otkucava. Iz njega je izišlo mnoštvo cifara koje, koliko su ona i Fleming mogli da zaključe, nisu predstavljale pitanja nego informacije.
     "To je pravo mnoštvo formula za biosintezu", reče ona.
     "Fleming smatra da on traži novi eksperiment, a ja mislim da je u pravu."
     "Još čudovišta?" upita Rajnhart preko telefona.
     "Verovatno. Ali ovoga puta je mnogo komplikovanije. Biće to ogroman posao. Biće nam potrebno mnogo više sredstava i, na žalost, novca."
     Pokušao je još jednom da se sastane sa Ozbornom, ali ga, na njegovo iznenađenje, pozvaše iz Ministarstva odbrane.
     Kada je stigao kod Vandenberga, Ozborn je već bio tamo. Tu su takođe bili i Vandenberg i Džirs: izgledalo je da oni već izvesno vreme razgovaraju o nečemu. Džirsova tašna ležala je otvorena na stolu, a iz nje je bilo izvađeno i pregledano mnoštvo dokumenata. Izvesna odbojnost i neprijaznost koje su lebdele u vazduhu nateraše profesora da bude na oprezu.
     "Odmorite noge", reče Vandenberg automatski, bez osmeha. Nastupi mala nategnuta pauza za vreme koje je svako od njih očekivao da će neko drugi progovoriti; najzad on dodade: "Čujem da ste otpisali još jedan leš."
     "Bio je to nesrećan slučaj", reče Rajnhart.
     "Svakako, svakako. Dva nesrećna slučaja."
     "Kabinet je dobio rezultate istrage", reče Ozborn gledajući u tepih. Džirs se nervozno zakašlja i poče da prikuplja papire.
     "Stvarno?" Rajnhart pogleda u generala čekajući.
     "Žao mi je, profesore", reče Vandenberg.
     "Zašto?"
     Ozborn ga pogleda prvi put. "Moraćemo da prihvatimo promenu nadzora; jedno opšte pritezanje."
     "Zašto?"
     "Ljudi će početi da postavljaju pitanja. Uskoro će se saznati da imate to živo biće na kome eksperimentišete."
     "Mislite na Društvo za zaštitu životinja? To nije nikakva životinja. To je samo skup molekula koje smo mi samo spojili zajedno."
     "To neće doprineti da oni postanu popustljiviji."
     "Ne možemo tek tako stati usred..." Rajnhart je prelazio pogledom sa jednog na drugog, pokušavajući da dokuči šta imaju na umu. "Doni i Fleming upravo polaze novim smerom."
     "Znamo", reče Džirs dodirujući papire koje je vraćao u torbu.
     "Onda...?"
     "Žalim", opet reče Vandenberg. "Ovo je kraj vašega puta."
     "Ne razumem."
     Ozborn se nelagodno promeškolji na svojoj stolici. "Dao sam sve od sebe. Borili smo se koliko smo mogli."
     "Borili? Protiv koga?"
     "Kabinet je nepokolebljiv." Izgledalo je da Ozborn pošto-poto želi da izbegne detalje. "Izgubili smo proces, Erneste. Bitka je vođena i izgubljena među mnogo krupnijim zverkama nego što smo mi."
     "A sad", ubaci Vandenberg, "otpisaste još jedan leš."
     "To je samo izgovor!" Rajnhart ustade na svoja mala stopala i stade nasuprot čoveku za stolom. "Želite da mi odemo da biste vi preuzeli uređaj. Izmislićete bilo kakav slučaj..."
     Vandenberg uzdahnu. "Tako to ide. Ne očekujem od vas da shvatite naše stanovište."
     "Vi mi to ne olakšavate."
     Džirs zatvori tašnu i na licu mu se ukaza jedva primetan osmeh.
     "Stvar je u tome, Rajnharte, što oni žele da se vratite u Bulderšo Fel."
     Rajnhart ga pogleda prezrivo.
     "Bulderšo Fel? Neće me pustiti ni da provirim unutra."
     Džirs pogleda upitno u generala, koji mu glavom dade znak da nastavi.
     "Kabinet nam je ukazao poverenje", reče on pokušavajući da prida značaj svojim rečima.
     "Ali to je strogo poverljivo shvatite", reče Vandenberg.
     "Možda bi onda bilo bolje da mi ne kažete." Rajnhart se pritaji kao kakva životinjica u svojoj rupi.
     "Morate znati", reče Džirs. "Bićete upleteni u to. Vlada je poslala hitan S.O.S. Žele da svi radite na odbrani."
     "Bez obzira na to čime se bavimo?"
     "To je odluka Kabineta." Ozborn je govorio gledajući u tepih. "To je bilo najviše što smo mogli učiniti."
     Vandenberg ustade i pređe do mape na zidu.
     "Zapadne sile su veoma zainteresovane za to." I on je izbegavao da pogleda u Rajnharta. "Zbog putanja koje smo otkrivali."
     "Kakvih putanja?"
     "Naročito onih koje su uhvaćene vašim radio-teleskopom. Jedino su one dovoljno precizno definisane. Preko njega smo uhvatili putanje priličnog broja letelica u orbiti."
     "Zemaljskih?" Rajnhart baci pogled na trajektorije obeležene na mapi. "Jeste li zbog toga svi tako zabrinuti?"
     "Da. Neko na drugoj strani Zemljine kugle izbacuje ih ubrzanim tempom, ali one su van dometa našeg radara za daljinsko otkrivanje ciljeva. Svemirska služba ujedinjenih nacija ne zna ništa o njima, a ni zapadni saveznici. Niko."
     Džirs dovrši umesto njega: "Znači da oni žele da se vi prihvatite toga."
     "Ali to nije moja oblast." Rajnhart je odlučno stajao ispred stola. "Ja sam astronom."
     "A je li ovo što sada radite vaša oblast?" upita Vandenberg.
     "Proističe iz nje - iz astronomskog izvora."
     Za trenutak mu niko ne odgovori.
     "Pa, tako Kabinet želi", reče Ozborn na kraju.
     "A posao u Tornesu?"
     Vandenberg se okrete prema njemu. "Vašom ekipom - onim što je ostalo od nje - rukovodiće doktor Džirs."
     "Džirs!"
     "Ja sam direktor stanice."
     "Ali vi ne znate ni najosnovnije..." Rajnhart se uzdrža.
     "Ja sam fizičar", reče Džirs. "Bar sam bio. Verujem da za kratko vreme mogu ponovo da se uključim."
     Rajnhart ga prezrivo pogleda. "Uvek ste ovo želeli, zar ne?"
     "Ovo nije moj izbor!" reče Džirs besno.
     "Gospodo!" povika Ozborn prekorno.
     Vandenberg se tromo vrati svome stolu. "Ne pravimo od ovoga lični problem."
     "A Donin i Flemingov rad?" upita Rajnhart.
     "Neću ih se sasvim otarasiti", reče Džirs. "Kompjuter će morati da radi i za nas, ali to se može udesiti..."
     "Ako se otarasite mene."
     "To za tebe ne znači nikakvu degradaciju, Erneste", reče Ozborn. "Kao što ćeš videti na idućoj počasnoj listi."
     "Oh, do đavola i počasna lista!" Rajnhartovi majušni prsti zariše se u šaku. "Ono što rade Doni i Fleming jeste najznačajniji istraživački projekat koji smo ikada imali u ovoj zemlji. Jedino to mene tišti."
     Džirs ga pogleda sevajući kroz naočare. "Učinićemo za njih što budemo mogli ukoliko se budu dobro vladali."

     "Gospođice Adamson, ovde će doći do nekih promena."
     Džudi je bila u Džirsovoj kancelariji, suočena sa doktorom Hanterom, upravnikom medicinskog sektora stanice. Bio je to krupan koščat čovek koji je mnogo više podsećao na vojnika nego na medicinara.
     "Profesorka Doni će započeti nov eksperiment, ali ne pod rukovodstvom profesora Rajnharta; Rajnhart je isključen iz toga."
     "Ko će onda...?" ona ostavi pitanje nedovršenim. On joj je bio antipatičan i nije želela da ima posla sa njim.
     "Ja ću rukovoditi njime."
     "Vi?"
     Hanter je verovatno navikao na ovakvu vrstu uvreda; ova izazva samo jedva primetan podrugljiv osmeh na njegovom širokom neproduhovljenom licu.
     "Naravno, ja sam samo skroman lekar. Glavna vlast biće doktor Džirs."
     "A ako profesorka Doni ima nešto protiv toga?"
     "Nema. U stvari, nju nimalo ne zanima kako je sve organizovano. Sve što moramo da učinimo jeste to da za nju stvari postavimo na čvrsto tle. Doktor Džirs će imati konačnu jurisdikciju nad kompjuterom, a ja ću mu pomagati u biološkim eksperimentima. A sada vi..." on uze jedan list hartije sa direktorovog stola, "...vi ste bili premešteni u Ministarstvo nauke. Bilo pa prošlo. Vraćate se nama. Bićete mi potrebni da vodite računa o obezbeđenju našeg dela posla."
     "Program profesorke Doni?"
     "Da. Mislim da ćemo stvoriti nov oblik života."
     "Nov oblik života?"
     "Zastaje vam dah, zar ne?"
     "Kakav oblik?"
     "Još ne znamo, ali i kada budemo znali, moraćemo to da zadržimo za sebe, zar ne?" On je nekako osvajački pohotno pogleda ispod oka. "Imamo čast da budemo babice jednom velikom događaju."
     "A doktor Fleming?" upita ona gledajući pravo ispred sebe.
     "On ostaje i dalje na zahtev Ministarstva nauke; ali ja stvarno mislim da on tu nema još bog zna šta da radi."
     Fleming i Doni primili su vest o Rajnhartovom premeštaju gotovo bez reči. Doni je bila sasvim zaokupljena onim što je radila, a Fleming je bio povučen i usamljen. Jedina osoba s kojom je mogao da razgovara bila je Džudi, ali on ju je izbegavao. Mada su on i Doni tesno sarađivali, i dalje su bili nepoverljivi jedno prema drugome i sem o eksperimentu nisu ni o čemu drugom razgovarali bez ustezanja. Čak i u toj oblasti on je teško izlazio nakraj sa njom kad god bi pokušao da je privoli da prihvati neku bazičnu tezu.
     "Pretpostavljam", reče ona dok su stajali pored izlaznog printera koji je otkucavao nove nizove cifara, "pretpostavljam da su ovo informacije koje je preneo kiklop."
     "Neke od njih. Plus ono što je mašinerija naučila od Kristine kada ju je upecala."
     "Šta je mogla da nauči?"
     "Sećate li se da sam rekao da mora postojati neki brži način na koji će ona dobiti informacije o nama?"
     "Sećam se samo da si bio nestrpljiv."
     "Nisam samo ja. Za tih nekoliko sekundi, pre no što su osigurači pregoreli, verujem da je dobila više psiholoških podataka nego što bi ste vi postigli radeći čitavog života."
     Doni frknu na svoj uobičajeni način i ostavi ga da se bavi sopstvenim mislima. On uze parče izolovanog provodnika, ode do kontrolne jedinice i stade ispred razvodne table na kojoj su se sijalice palile i gasile, zamišljeno držeći u svakoj ruci po jedan ogoljeni kraj žice. Dohvativši jedan od priključaka, on omota jedan kraj žice oko njega, a potom, držeći provodnik za izolovani deo, prinese polako drugi kraj prema suprotnom priključku.
     "Šta to pokušavaš?" Doni mu hitro priđe iz drugog kraja prostorije. "Napravićeš kratak spoj."
     "Ne verujem", reče Fleming. On golom žicom dodirnu priključak. "Vidite." Kada se metalne površine dodirnuše, pojavi se samo mala varnica.
     Fleming spusti žicu i postoja nekoliko trenutaka razmišljajući. Onda polako podiže ruke prema priključcima, kao što je učinila i Kristina.
     Doni učini korak napred da ga spreči. "Za ime boga!"
     "U redu je", Fleming je dodirivao oba priključka istovremeno i ništa se ne dogodi. Stajao je, ispruženih ruku, držeći metalne ploče, dok ga je Doni posmatrala s mešavinom skepticizma i straha.
     "Zar nije bilo dovoljno smrti?"
     "Njemu je dovoljno." On opusti ruke. "Naučio je. Nije mu bio poznat efekat visokog napona na organsko tkivo sve dok nije privukao Kristinu. Nije znao da će to i njega oštetiti. Ali sada kad mu je to poznato drži se na oprezu. Ako napravite kratak spoj preko ovih elektroda, on će smanjiti napon. Hajde, pokušajte."
     "Ne, hvala. Dosta mi je tvojih fantastičnih zamisli."
     Fleming je pogleda strogo.
     "Nemate posla naprosto sa nekim uređajem, znate. Imate posla sa mozgom, i to đavolski dobrim mozgom." Pošto ona ništa ne odgovori, on iziđe.
     Uprkos tome što je bio zaokupljen radom na odbrani, Džirs nađe vremena i sredstava da pomogne Doni. Spadao je u onu vrstu ljudi koji se hrane aktivnošću, kao paraziti; težnja za podvrgavanjem što više stvari sopstvenom nadzoru zadovoljavala je podsvesne žudnje njegovog uma i možda je zauzela mesto njegovog kreativnog genija koji mu je izmicao. Uspeo je da joj stavi na raspolaganje još više uređaja i olakšica, i sve ponosnije je izveštavao o njenom napredovanju. Postigao je više nego što bi učinio Rajnhart da je ostao na svom mestu.
     Bloku kompjutera dodata je nova laboratorija da bi se u nju smestio ogroman i veoma složen uređaj za sintezu nukleinske kiseline, tokom sledećih nedelja montirani su novokonstruisani rendgenski kristalografski uređaj i hemijske sintezne jedinice za proizvodnju sastojaka fosfata, deoxybirose, adenina, timina, citozina, tirozina i ostalih sastojaka koji su potrebni za stvaranje molekula nukleinske kiseline, klice života. U toku od nekoliko meseci imali su helikoidu nukleinske kiseline od nekih pet biliona nukleotidnih šifara u stvaranju, a krajem godine napravili su jednu genetičku jedinicu od pedeset hromozoma, približno koliko iznose genetske potrebe čoveka, ali nešto više.
     Početkom februara, Doni podnese izveštaj o stvaranju živog embriona, očigledno ljudskog.
     Hanter dojuri u zgradu laboratorije da ga vidi. On prođe pored Fleminga, dok je išao kroz sobu sa kompjuterom, ali mu ne reče ništa. Fleming se držao svog posla, kako je i obećao, i nije pokušavao da pomogne u bilo čemu što je u vezi sa biohemijom. Hanter u laboratoriji zateče Doni nadnesenu nad jednu malu komoru sa kiseonikom, okruženu uređajima i izvesnim brojem svojih asistenata.
     "Da li živi?"
     "Da." Doni se uspravi i pogleda ga.
     "Kako izgleda?"
     "To je beba."
     "Ljudska beba?"
     "Rekla bih da jeste, mada sumnjam da bi se Fleming složio s tim." Ona se nasmeši zadovoljno. "I to devojčica."
     "Jedva mogu da poverujem..." Hanter zaviri u komoru sa kiseonikom. "Smem li da pogledam?"
     "Nema bog zna šta da se vidi; spakovan zamotuljak."
     Pod prekrivačem komore od perspeksa nalazilo se nešto što je možda i predstavljalo ljudsko stvorenje, ali telo mu je bilo čvrsto omotano pokrivačem, a lice prekriveno maskom. Jedna gumena cevčica je pored njegovog vrata nestajala ispod pokrivača.
     "Diše li?"
     "Uz našu pomoć. Puls i disanje normalni. Težina tri kilograma. Kada sam prvi put došla ovamo, nije mi padalo na pamet..." Ona iznenada zastade, neočekivano ponesena osećanjima. Kada je nastavila, glas joj je bio blaži. "Obistinila se sva alhemija za pravljenje zlata, stvaranje života." Ona lupnu gumenu cevčicu i pređe na svoj uobičajen grub način govora. "Hranimo je intravenozno. Videćete da nema nagon za normalnim sisanjem. Moraćete je naučiti."
     "Natovarili ste nam priličan posao", reče Hanter, ne ravnodušno, ali već zabrinut za formalne odgovornosti.
     "Ja sam vam natovarila ljudski život koji su stvorila ljudska bića. Prirodi je bilo potrebno dve hiljade miliona godina da obavi takav posao; nama je bilo potrebno četrnaest meseci."
     Hanter ponovo poprimi svoj zvanično uljudan način ophođenja. "Dozvolite da budem prvi koji će vam čestitati."
     "Kažete to kao da sam se stvarno porodila", reče Doni, uspevajući i da frkne i da se nasmeši u isto vreme.
     Malo stvorenjce u komori kao da je bujalo od intravenozne hrane. Raslo je otrpilike dva i po centimetra na dan, i bilo je očigledno da neće proći kroz uobičajen stadijum detinjstva ljudskog stvora. Džirs je obavestio generalnog direktora za istraživanja u Ministarstvu odbrane da će, pod ovakvim okolnostima, ono dostići potpun stas odraslih za tri do četiri meseca.
     Zvanična reakcija na celokupan događaj bila je mešavina ponosa i tajanstvenosti. Generalni direktor zatražio je potpun izveštaj, klasifikujući ga u kategoriju strogo poverljivih dokumenata. Predao ga je Ministarstvu za odbranu, koje ga je u sažetom obliku prenelo zaprepašćenom i zbunjenom predsedniku vlade. Kabinet je obavešten u okvirima najstriktnije poverljivosti, a Ratklif se vratio u svoju kancelariju u Ministarstvu nauke potresen i u nedoumici šta da preduzme dalje. Posle dužeg razmatranja, on naloži Ozbornu da pismeno zatraži od Fleminga samostalan izveštaj.
     Fleming je odgovorio u dve reči: "Ubite je!"
     U dogledno vreme pozvali su ga u Džirsovu kancelariju i zatražili da položi račune.
     "Ne bih rekao", reče Džirs čkiljeći iza naočara kroz uske proreze između kapka, "da vi imate bilo kakve veze sa ovim."
     Fleming udari pesnicom o glomazni sto.
     "Jesam li ja još član ekipe?"
     "U izvesnom smislu jeste."
     "Onda ćete me možda saslušati. Ono stvorenjce može da liči na ljudsko biće, ali ono to nije. Ono je dopuna mašinerije, kao i ona druga kreatura, samo je znatno razvijenije."
     "Na čemu se zasniva ta teorija?"
     "Zasniva se na logici. Prvo biće predstavljalo je prvi pokušaj da se stvori organizam kao naš i stoga prihvatljiv za nas. Ovo je bolji hitac, zasnovan na većem broju podataka. Radio sam na podacima i znam koliko je to hotimično."
     Džirs malo razmače kapke. "I pošto ste ostvarili ovo čudo, vi predlažete da ga ubijemo?"
     "Ako to ne učinite sada, više nikada nećete biti u mogućnosti."
     "Ljudi će misliti da je to Ijudsko biće. Reći će da ga mi ubijamo. Ono će imati nas - mašinerija će nas imati - tamo gde ona želi."
     "A ako ne poslušamo vaš savet?"
     "Onda je držite što dalje od kompjutera."
     Džirs je za trenutak sedeo bez reči, svetlucajući naočarima. Tada ustade da bi okončao sastanak.
     "Vi ste ovde samo na osnovu prećutne dozvole, Fleming, i ne uživate naklonost ministra za nauku. Odluka u ovom slučaju ne zavisi od vas nego od mene. Biće učinjeno ono što ja budem ocenio kao najbolje, a tako ćemo postupiti i sada."