4. IŠČEKIVANJE

     U Tornes još niko nije došao radi zabave. Najbržim putem bilo je potrebno dvanaest časova od Londona, avionom do Aberdina; a potom brzom dizelkom preko Škotske visije, do Gerloha na zapadnoj obali. Tomes je bio prva stanica severno od Gerloha; tu nije bilo ničega sem malog oronulog sela, divlje stenovite obale i pustara. Institut za istraživanja bio je podignut na grebenu naspram prostranog moreuza između ostrva Skaj i ostrva Luis, a sa kopnene strane bio je omeđen visokom žičanom ogradom kroz koju je sprovedena električna struja, s bodljikavom žicom na vrhu. Sa obe strane ulaza bile su stražare, a duž ograde i preko vrha grebena patrolirali su vojnici sa psima. Sa morske strane prostirala se tmurna voda Atlantskog okeana, sa jednim ostrvom koje su naseljavale ptice i, povremeno, ponekim patrolnim čamcem Kraljevske mornarice. Sve je bilo zeleno, tmurno i tamno, naoblačeno i, izuzimajući povremenu buku iz unutrašnjosti logora, uopšte uzev bio je to miran kraj.
     Kada su stigli Rajnhart i Fleming padala je kiša. Na stanici ih dočeka crni službeni automobil koji je vozila jedna mlada žena u zelenoj uniformi i koji ih, šljapkajući po izlokanom drumu preko pustare, doveze do ulaza u logor. Tamo im je jedan narednik, pripadnik Argilskog puka Južnoškotlanđana, proverio isprave i telefonom pozvao direktora, obavestivši ga da su stigli.

     Upravne kancelarije bile su smeštene u dugoj uzanoj jednospratnici, podignutoj na sredini otvorene zaravni. Mada je bila nova i savremeno projektovana, ona je ipak odavala uobičajen sumoran utisak barake, ali je unutrašnjost direktorove kancelarije delovala sasvim drugačije. Blistavi pod od ebonovine, svetiljke sa belim pokretnim abažurima, prozori prekriveni zastorima koji su dosezali do poda i geografske i pomorske mape na zidovima uokvirene ramovima od politiranog drveta. Direktorov radni sto bio je prostran i ukrašen; a za njim je sedeo čovek uskog izboranog lica; na stolu se nalazila mala pločica na kojoj je skladnim crnim slovima bilo ispisano: DR F. T. N. DŽIRS.
     On ih pozdravi učtivo, ali ne naročito oduševljeno, uz očigledno pritvorno ograđivanje od onoga što radi.
     "Videćete da je ovo vrlo dosadno mesto", reče nudeći ih cigaretama iz sjajne stone tabakere u obliku kapsule rakete. "Mi se, naravno, znamo po čuvenju."
     Rajnhart je klonulo sedeo u jednoj od stolica za posetioce; one su bile toliko niske da je on jedva mogao videti direktora za stolom.
     "Čini mi se da smo se dopisivali oko praćenja projektila." Morao je da istegne vrat da bi mogao da govori; to je očigledno radio namerno. Fleming to zapazi i nasmeši se.
     Fizičar po struci, Džirs je godinama bio viši naučni izvršni organ za odbrambene projektile, tako da je sada više ličio na nekog oficira na rukovodećem položaju nego na naučnika. Uštirkana uniforma skrivala je razočaranog istraživača, ali on je zbog toga bio samo još zavidljiviji u odnosu na tuđ rad i još više razdražen mnoštvom sitnica sa kojima je svakodnevno morao da se bakće.
     "Po svemu što sam čuo, već je bilo vreme da dobijete posao iza bodljikave žice." Bio je mrzovoljan, ali umešan; imao je razrađene planove za njih. "Naravno, biće teško. Ne možemo vam dati neograničene povlastice."
     "Mi ne tražimo..." poče Rajnhart.
     Fleming ga prekide. "Ustanovljen je neki prioritet, ako sam dobro shvatio." Džirs mu uputi oštar i hladan pogled, pa otrese pepeo u pepeljaru načinjenu od odlivka klipa.
     "Za vas su odvojeni izvesni sati na glavnom kompjuteru. Imaćete sopstveni radni blok i stambene četvrti za vašu ekipu. Oni će spadati u naš delokrug i vi ćete biti pod našim nadzorom, ali ćete imati propusnice i moći ćete slobodno da dolazite i odlazite kada god zaželite. Major Kvadring je zadužen za našu bezbednost, a ja sam zadužen za sve istraživačke projekte."
     "Ne za naše", reče Fleming ne gledajući u Rajnharta.
     "Moji zadaci su više ovozemaljski i više se odnose na sadašnjost." Koliko god je to bilo mogućno, Džirs je pokušavao da zaobiđe Fleminga i obraćao se profesoru. "Vi potpadate pod nadležnost Ministarstva za nauku, što je više idealistički, mada je možda malo prenaglašeno i promašeno."
     Na jednom kraju radnog stola nalazila se uramljena fotografija njegove žene i dvoje male dece.
     "Pitam se kako oni životare?" reče Fleming Rajnhartu kad iziđoše.
     Napolju je i dalje pljuštala kiša. Jedan od Džirsovih asistenata povede ih ograđenim prostorom, preko mokre trave betonskim stazama između nizova niskih, poluukopanih u zemlju, građevina nalik na bunkere, do prostora za lansiranje na rtu.
     "Danas je ovde prilično tiho", reče asistent dok su oni krivili glave da bi izbegli mlazeve kiše. "Bura može dunuti za tren oka."
     Na nagnutim rampama počivalo je nekoliko manjih raketa umotanih u najlonske prekrivače i usmerenih prema moru, a jedna veća bila je postavljena vertikalno na glavnoj rampi za lansiranje. Delovala je masivno i kao da je prikovana za zemlju, pošto je bila pričvršćena za postolje.
     "Mi se ovde ne bavimo nečim stvarno krupnim. To su sve rakete za presretanje; velika razorna moć smeštena na malom prostoru. Sve to, svakako, spada u visoke domene. Mi ne ohrabrujemo posetioce, kao što je to uobičajeno."
     Glavni kompjuter bio je veoma impresivan; nalazio se u velikoj laboratorijskoj zgradi. Uvezen je iz Amerike i bio je tri puta veći od bilo čega što je do tada upotrebljavano u te svrhe. Dežurno osoblje dalo je Flemingu raspored sa naznačenim terminima koji su bili rezervisani za njega; oni su se ponašali sasvim prijateljski, mada izgleda da nisu bili naročito zainteresovani. Stavljena im je, takođe, na raspolaganje jedna prazna zgrada sa kancelarijama, kao i izvestan broj montažnih kućica za stanovanje - malih i skromnih, ali čistih i opremljenih potrebnim nameštajem.
     Odšljapkali su u nakvašenim cipelama do zone za osoblje, gde im pokazaše trpezariju i salon za upravno osoblje, prodavnicu, perionicu i garažu, bioskop i poštu. U logoru su se mogle zadovoljiti sve potrebe; nije bilo nikakve nužde da se izlazi iz njega, sem ukoliko neko nije bio željan da se nagleda vresa i neba.
     U toku prva dva ili tri meseca preselili su se samo oni koji su činili jezgro ekipe: Fleming, Bridžer, Kristina, Džudi i nekoliko mlađih asistenata. Njihove kancelarije su se sve više punile proračunima, nacrtima, kopijama i pojedinim delovima eksperimentalne automatske opreme. Fleming i Bridžer su noćima raspravljali o strujnim kolima i elektronskim komponentama i, malo-pomalo, u zgradu se useljavalo sve više asistenata, istraživača i konstruktora, crtača i inženjera.
     Početkom idućeg meseca, na licu mesta se pojavila firma preduzimača iz Glazgova, ukrašavajući logor tablama sa natpisima MEKINTAJER i SINOVI. U prostoru omeđenom njima, podalje od ostalih građevina logora, podignuta je jedna zgrada za novi superkompjuter, kako je nazvana ova tvorevina Flemingovog uma, u koju su unošeni mnogi kamionski tovari opreme koja je počela da stiže.
     Starosedeoci logora posmatrali su sve ovo sa živim ali nepristrasnim interesovanjem, nastavljajući rad na sopstvenim projektima. Otprilike jednom nedeljno začula bi se huka blesnuo bi plamen sa rampe za lansiranje, i tako bi novih četvrt miliona funti sakupljenih od poreskih obveznika odletelo u vazduh. Ovce i goveda na pustari uspaničili bi se, ali nekako mlitavo, a zatim bi usledilo nekoliko dana pojačane aktivnosti u projektantskim kancelarijama. Ako se ovo izuzme, inače je bilo mirno kao u nekoj neotkrivenoj zemlji, a kada je prestala kiša bilo je nepojmljivo lepo.
     Pripadnici Rajnhartove ekipe koji su bili mlađi po rangu, svesrdno su se družili sa naučnicima iz odbrane i sa vojnicima koji su ih čuvali. Oni su zajedno jeli, pili, išli na izlete i jedrili u malim čamcima po zalivu. Međutim, Bridžer i Fleming su šetali za svoj račun tako da ih prozvaše nebeskim blizancima. Kada nisu bili u zgradi kompjutera ili u kancelarijama, obično su boravili u kućici jednoga od njih dvojice, radeći. Povremeno, Fleming bi se hvatao ukoštac sa nekim problemom, a Bridžer bi za to vreme odlazio motornim čamcem na ptičje ostrvo, Torholm, noseći sa sobom dogled.
     Rajnhart je delovao iz Londona, navraćajući povremeno, ali je najviše vremena provodio oko Vajthola, petljajući se oko planova, dozvola, budžeta i beskrajnih izveštaja koje je zahtevala vlada. Nekako su uspevali da sve što zatraže i dobiju brzo, bez odugovlačenja. Doba Ozbornovog gazdovanja je, kako skromno reče Rajnahrt, prošlo.
     Jedino Džudi nije imala neki određen posao. Njena kancelarija bila je odvojena od ostalih, u upravnom administrativnom bloku, a stanovala je sa ženama naučnicima iz odbrane. Mada je bio veoma srdačan, Fleming je bio suviše zauzet, a da bi mogao da provodi vreme sa njom; što se tiče Bridžera i Kristine, ne bi se baš moglo reći da im je Džudi nedostajala. Uspevala je da stekne opšti uvid u ono što se događa; ponekad je izlazila sa nekim od vojnih službenika, ali na tome se sve i završavalo. U dugim zimskim večerima vezla je goblene i vajala u glini, tako da je stekla ugled osobe koja ima smisla za umetnost, ali ona je, u stvari, samo ubijala dosadu.
     Kad je novi kompjuter bio skoro gotov, Fleming je povede da joj ga pokaže. Njegov lični stav predstavljao je mešavinu omalovažavanja i bojazni; možda je bio na sasvim pogrešnom putu, ili je to možda predstavljalo nešto nezamislivo i strahotno. Preovlađujući utisak koji je on ostavljao bio je utisak umora, bio je očajno umoran i umorno očajan. Sama mašinerija bila je zaista impresivna. Bila je toliko velika da je umesto da ona bude smeštena u prostoriji, u njenoj unutrašnjosti napravljena prostorija sa kontrolnim uređajima.
     "Mi smo vam kao Jona u kitovoj utrobi", reče joj on pokazujući na tavancu. "Jedinica za hlađenje je tamo gore - helijumski aparat za pretvaranje gasa u tečno stanje. Tamo tečni helijum stalno teče oko jezgra."
     Iza masivnih dvostrukih vrata zaštićenih od vatre nalazila se jedna prostorija, prostrana kao kakva dvorana za ples, sa zidom do tavanice koji ju je delio na dva dela, a koji se sastojao od raznih uređaja. Njemu nasuprot, na sredini, bio je postavljen glavni kontrolni sto, okrenut svojom zadnjom stranom prema vratima; pored njega su se nalazili nekakav nakinđuren daktilografski sto, s jedne strane, i jedna štamparska mašina s druge. Uz daktilografski sto i uz printer bili su postavljeni spojeni pultovi sa trakama i uređaji za bušenje kartica. Glavne sijalice još nisu radile: na kontrolnom stolu nalazila se samo jedna sijalica, a izvestan broj monterskih svetiljki visio je sa police uređaja. Prostorija je bila poluukopana u zemlju i nije imala prozora. Bila je nalik na tajanstvenu pećinu.
     "Sve ovo", reče Fleming pokazujući na zid koji je činio uređaj naspram njih, "predstavlja kontrolnu jedinicu. Ono je konzola s prključcima."
     On joj pokaza tastaturu za automatsko otkucavanje, magnetski trakasti raščlanjivač i jedinicu za bušenje kartica. "On je napravljen sa namerom da se ostvari neka vrsta osećajnog magnetnog sistema, ali mi smo ga preinačili tako da on sada služi za raščlanjivanje kopija. Time olakšava posao smrtnicima koji imaju samo oči."
     "On?"
     Fleming nekako čudno pogleda u nju.
     "Kažem on, jer me podseća na um. Gotovo na ličnost."
     Ona je toliko vremena provela na ograncima svega toga da se bezmalo saživela sa takvim rezonovanjem. Sasvim je zaboravila na drhtavicu koja ju je obuzela u Bulderšo Felu kada je poruka iz vasione prvi put dospela do njih. Bilo je toliko uzbuna i napada da je ishod postao neizvestan, ali sama poruka bila je, u svakom slučaju, svedena u ovozemaljske okvire zgrada, žičanih ograda i komplikovanog uređaja koji je predstavljao čovekovo delo. Ali stojeći tu pored Fleminga, koji je odavao utisak ne samo umornog čoveka nego čoveka opsednutog i progonjenog nekakvom unutrašnjom prinudom, ona nije mogla, a da ne oseti neku tajanstvenu, tuđinsku silu koja vreba u tami prostorije. Ona ju je samo dotakla i odjezdila. Nije se nastanila u njenom mozgu kao što je to, izgleda, bio slučaj sa njim, ali dovela je do toga da ona ponovo uzdrhti.
     "A ovo je izlazna jedinica", reče Fleming, koji izgleda nije zapazio kako se ona oseća. "Njegovi normalni procesi razmišljanja odvijaju se u oblasti binarne aritmetike, ali mi smo postigli da ih on otkucava u decimalama tako da ih odmah možemo pročitati."
     Zid koji su činili uređaji pred njima bio je podeljen na dva dela nizom kontrolnih tabli.
     "Šta je ovo?" upita Džudi pokazujući na nizove od nekoliko stotina sišućnih neonskih sijalica poređanih izmedu dve perspeksom obložene metalne ploče, koje su štrčale pod pravim uglom iz kućišta uređaja.
     "To sve sačinjava kontrolnu jedinicu. Svetiljke naprosto pripadaju napravi preko koje se prati napredovanje procesa. One pokazuju stanje podataka koji prolaze kroz mašinu."
     "Da li je neki podatak već prošao?"
     "Ne, nije još."
     "Izgleda da ste sasvim sigurni da će sve ovo funkcionisati."
     "Nikada mi nije ni palo na pamet da neće. Bilo bi besmisleno da su nam poslali plan za nešto što ne bi radilo." Samouverenost u njegovom glasu nije bila posledica samo njemu svojstvene arogancije nego i nečega što se iskazivalo kroz njega.
     "Ako shvatate šta hoću da kažem."
     "Da, shvatam. Uglavnom." On mahnu rukom u pravcu obloženih metalnih ploča. "Nisam sasvim načisto čemu one služe. To su električni priključci sa oko hiljadu volti između njih, i zbog toga smo ih prekrili sigurnosnim poklopcima. Oni su se nalazili u planu, pa se i nadam da ćemo saznati kako se koriste. Verovatno da oni predstavljaju neku vrstu osećajnih instrumenata."
     I ovoga puta je izgledao potpuno siguran u ono što govori i ni najmanje nije bio zbunjen složenošću svega toga. Kao da je njegov um dugo pripreman za to i kao da je to dugo iščekivao. Džudi pomisli koliku je čežnju i prazninu morao osećati pre godinu dana kada je govorio o probijanju i rušenju prepreka. Ne bi se moglo reći ni da je sada sretniji. Seti se Bridžerovih reči: "Džon nikada neće biti srećan."
     Sve drugo izgledalo je prozaično u poređenju sa tim dok su tumarali po prostoriji.
     "Ovo radi na taj način", reče Fleming, "što se podaci automatski otkucavaju unutra - to je najbrži način kojim raspolažemo. Kontrolna jedinica odlučuje šta treba da se čini. Aritmetičke jedinice obavljaju računske operacije - pozivajući se, ukoliko zatreba, na skladište memorije i ostavljajući novu informaciju u njega - a odgovor se otkucava na printeru. Glavni kanali za sprovođenje kablova smešteni su ispod poda, a aritmetičke jedinice nalaze se duž bočnih zidova. To je zaista jedan sasvim uobičajen sistem, ali tu se uobičajenost i završava. On ima brzinu i kapacitet koji se jedva mogu i zamisliti."
     Oko njih je vladala potpuna tišina. Sa svih strana nalazili su se sjajni nizovi metalnih kućišta, skrivajući svoje tajne, a pred njima se, u polutami, nazirala bezizražajna površina kontrolne table. Fleming je stajao, povremeno se obazirući unaokolo, kao da je i on sastavni deo svega toga, u istoj meri kao što je bio i sastavni deo svoga automobila kada je vozio.
     "Izgledaće lepše kada bude radio", reče on i povede je u prostor iza kontrolnih polica.
     Bila je to prostrana polukružna prostorija, slabo osvetljena kao i ostale, sa jednim golemim, metalom obloženim stubom koji se izdizao u njenom središtu.
     "Ovo je, u stvari, njegova utroba: uređaj za pamćenje." On skide jednu ploču na nižem delu stuba i osvetli njegovu unutrašnjost lampom sa električnim lukom. "Ima jedan lep mali poslić za vas, iz molekulame elektronike. Pamćenje je u jezgru, a jezgro se drži u potpunom vakuumu na temperaturi od jednog ili dva stepena iznad apsolutne nule. Tuda ulazi tečan helijum."
     Zavirivši unutra, Džudi ugleda jednu kocku od nečega nalik na metal, površine strana od oko 30 kvadratnih decimetara, hermetički zatvorenu u jednoj staklenoj cevi i okruženu cevima za hlađenje. Fleming je govorio mehanički, kao da drži predavanje.
     "Svako jezgro sastavljeno je od alternativnih obloga od sprovodljivih i nesprovodljivih materjala, oko pet stotina njih, izukrštanih tako da čine jedno saće. Na taj način je moguće dobiti kompletan da-ne selekcioni sistem strujnog kola na deliću metala koji se jedva može videti."
     "Je li to ekvivalentno moždanoj ćeliji?"
     "Jeste, ako baš hoćete."
     "A koliko ih ima ovde?"
     "Jezgro je kocka visine tri metra. To predstavlja nekoliko miliona miliona. A ima šest jezgara."
     "Veće je od čovečjeg mozga."
     "Oh, svakako. Mnogo veće. I brže. I efikasnije."
     On ponovo namesti ploču i ne reče više ništa o tome. Ona je pokušavala da zamisli kako će to u stvari raditi, ali to je isto toliko prevazilazilo njene moći kao i sam pokušaj da shvati o čemu se zapravo radi; bilo je to suviše obimno i neuobičajeno da bi se moglo dočarati. Čestitala mu je i otišla. Za trenutak je izgledalo kao da je usamljen i rastrojen, ali nije pokušavao da je zadrži. Zatim poče ponovo da proverava cifre.

     Denis Bridžer nije bio tako zanet. Otaljavao je svoj posao ravnodušno i mrzovoljno, i nije učinio nikakav primetan pokušaj da nastavi svoje kontakte sa Intelom. Major Kvadring i njegovi ljudi iz obezbeđenja pažljivo su motrli na njega; povremeno je vršen pretres celokupnog osoblja koje je prolazilo kroz glavne kapije da bi se utvrdilo da li iznose dokumenta ili kakav drugi klasifikovan materijal, ali Bridžer nije učinio ništa što bi pobudilo njihovu sumnju. Njegovu jedinu rekreaciju predstavljale su posete ostrvu Torholm, daleko od obale, sa kojih bi se vraćao sa jajima galebova i bluna i sa simpatičnim fotografijama njorki. Bilo kako da ga je Kaufman nagovarao da nastavi saradnju, izgledalo je da ga nije ni u šta upleo.
     Džirs je bio sumnjičav prema celoj ekipi. Nikada im nije pravio smetnje, ali između njega i njih vladala je izvesna netrpeljivost. Bilo je jasno da bi on bio zadovoljan kada bi eksperiment pretrpeo neuspeh. Međutim, pošto se izgradnja superkompjutera bližila kraju, a kako se interesovanje njegovog osoblja i njegovih pretpostavljenih za njega povećavalo, on se trudio da se poistoveti sa bilo kakvim eventualnim uspehom. On je bio taj koji je predložio da bi trebalo organizovati jedno formalno, mada svakako nezvanično puštanje u rad, a ministar za nauku - koji je prošle godine izbegao puštanje u rad u Bulderšo Felu - pustio je da ga nagovore da preseče vrpcu u Škotskoj. Fleming je, što je duže mogao, nastojao da odloži puštanje u rad, ali ono je konačno ugovoreno za oktobar, do kada je trebalo da novi kompjuter bude programiran i spreman da prihvati podatke. General Vandenberg i izvestan broj službenika iz Vajthola zamolili su svoje sekretarice da to pribeleže u svoje podsetnike.
     Najzad je i Džudi imala šta da radi. Neće biti novinara, ali trebalo je srediti aranžmane sa raznim ministrima i razraditi planove posete sa Džirsovim osobljem. Retko je viđala Fleminga. Kada bi završila posao odlazila bi, po vetrovitom vremenu rane jeseni, u duge usamljene šetnje po pustari.
     Otprilike nedelju dana pre puštanja u rad, ona ugleda nekakvu belu jahtu usidrenu na pučini, prilično daleko od obale. Bila je to velika prekookeanska jahta. Iz logora se nije mogla primetiti jer je bila zaklonjena ostrvom Torholm; ukazivala se pogledu tek pošto se ode malo dalje obalom. Džudi ju je ugledala jednog popodneva vraćajući se iz šetnje stazom preko vrha grebena.
     Sledeće popodne ona je još bila tu i Džudi se, dok je šetala stazom koja je vodila između ivice grebena i vresišta, učini da je spazila treptanje brodske signalne lampe, kao da je neko davao signale. To joj samo po sebi ne bi izgledalo toliko čudno da se iznenada iz pustare iznad nje ne začu zvuk automobilskog motora. Ona se instinktivno skloni iza jednog žbuna štipavice i ostade čekajući. Bio je to neki snažan, ali gotovo bešuman motor koji je raskošno prporio takarajući.
     Odmah zatim, Džudi primeti da je signalizovanje prestalo. Nekoliko trenutaka kasnije, motor zabrunda i ona začu kako se automobil lagano udaljava. Pošto on odmače, ona ustade i ode do kraja staze. Kada stigoše do vrha grebena, kola naiđoše na neravan kolski put koji je zavijao prema kopnu, izlazeći na glavni put u dolini uokvirenoj bregovima. Velika uglancana kola gubila su se iza prve okuke, u šumarku jela. Džudi se zagleda u njih; učini joj se da su joj odnekud poznata.
     Ona ne reče ništa Kvadringu nego sutradan opet otide, ali tamo ne beše ni jahte ni automobila. Pejzaž je bio pust i samo su galebovi narušavali tišinu. Sledećeg dana padala je kiša, a kasnije je bila prezauzeta oko ministrove posete tako da uopšte nije izlazila. Jedan dan pre puštanja u rad, do vremena za popodnevni čaj, sve je bilo sređeno - određeni su šoferi koji će dovesti goste sa stanice, obezbeđeno je osoblje za regulisanje ateriranja ministrovog helikoptera, doneti su piće i sendviči u direktorovu kancelariju i učinjen je raspored obilaska, sa kojim su se složili Rajnhart i ostali. Fleming je bio mrzovoljan i povučen. Što se tiče Džudi, nju je bolela glava.
     Oko četiri sata pojavi se sunce, te ona obuče vindjaknu i iziđe. Dok je šetala stazom preko grebena, svuda oko nje isparavala se zemlja, a zeleni talasi daleko ispod nje prelivali su se preko stena, gonjeni vetrom koji je jačao, izbacujući čupkaste okrajke pene koja je svetlucala na sunčevoj svetlosti.
     Nije bilo jahte, a takođe ni automobila na mestu gde se staza spajala sa putem na vrhu grebena, ali su se videli sveži tragovi guma posle kiše. Džudi je upravo razmišljala o tome, kad postade svesna neke udaljene buke. Ovoga puta bio je to vanbrodski motor za čamac koji se čuo sa suprotnog kraja ostrva, nekoliko kilometara odatle. Naprežući oči na suncu, posmatrala je majušnu udaljenu konturu čamca koji se pojavljivao iza ostrva, krećući se prema zalivu ispod logora u Tornesu. Bio je to Bridžerov čamac i ona je mogla nazreti samo jednu osobu u njemu - verovatno Bridžera.
     Više nije promatrala. Začu se fijuk kuršuma i prasak pored nje, a od stene sa litice grebena pored njene glave odvali se jedna krhotina. Nije se potrudila da razgleda ožiljak od kuršuma na steni, nego potrča koliko je noge nose. Drugi kuršum profijuka pored nje dok je kao muva bez glave jurila stazom; najzad zamače iza prve okuke grebena i iziđe van domašaja. Trčala je najbrže što je mogla, povremeno koračajući, pa onda opet trčeći. Sunce je zašlo za oblake znatno pre nego što se ona vratila u logor. Vetar se podiže i zamete dan. Drhtala je, a noge su joj klecale.
     Oseti se bezbednijom kada prođe kroz glavni ulaz, ali i užasno usamljenom. Kvadringova kancelarija bila je zatvorena. Nije imala nikoga s kim bi mogla da porazgovara, a nije želela da se sretne sa Bridžerom u oficirskoj menaži. Tumarala je oko kućica u stambenoj četvrti u sumraku koji se polako navlačio; iznenada ona zateče sebe kod Fleminga. Nije mogla da izdrži više ni trenutka napolju. Pokuca jednom na vrata i uđe pravo unutra.
     Fleming je ležao na krevetu i slušao neku Vebemovu ploču na jednom veoma kvalitetnom gramofonu koji je sam napravio. Podigavši pogled, on ugleda Džudi kako stoji u dovratku, zadihana, užarenog lica, razbarušena.
     "Vrlo spektakularno. Čemu treba da zahvalim za ovo?"
     Bio je već sredio pola boce skoča.
     Džudi zatvori vrata za sobom. "Džone..."
     "Pa, šta je"
     "Ne mene su pucali."
     "Oho." On ostavi čašu i spusti noge na pod.
     "Jesu! Sad malo pre, gore u pustari."
     "Misliš zazviždali su za tobom."
     "Stajala sam na vrhu grebena kad kuršum iznenada fijuknu sasvim pored mene i udari u stenu. Odskočila sam unazad, a drugi ..."
     "Neki od zalutalih metaka pri vežbi u gađanju. Sve su to bili promašaji." Fleming priđe gramofonu i isključi ga. Bio je sasvim odmeren i potpuno trezan uprkos popijenom viskiju.
     "Nije bilo nikoga", reče Džudi. "Uopšte nikoga."
     "Onda nije bilo ni kuršuma. Evo, popij nešto i smiri se." On poče da traži čašu za nju.
     "Gađali su me", uporno je tvrdila Džudi sedajući na krevet. "Neko sa snajperskim nišanom."
     "Ti si stvarno uzbuđena, je li?" Nađe čašu, napuni je do pola i pruži joj je. "Zašto bi neko nišanio u tebe?"
     "Možda ima razloga."
     "Kao na primer?"
     Džudi se zagleda u svoju čašu.
     "Ništa što bi imalo bilo kakvog smisla."
     "Šta si radila na grebenu?"
     "Samo sam posmatrala more."
     "Šta si videla na moru?"
     "Čamac doktora Bridžera. Ništa više."
     "Zašto te je toliko zanimao Denisov čamac?"
     "Nije me zanimao."
     "Hoćeš li da kažeš da je on pucao na tebe?"
     "Ne. To nije bio on." Ona uhvati nogu od kreveta da bi zaustavila drhtanje ruke. "Mogu li malo da ostanem ovde? Dok ne savladam ovu drhtavicu."
     "Kako god hoćeš. Ali popij to."
     Ona otpi gutljaj nerazblaženog viskija i oseti kako joj peče nepce i grlo. Tišinu spolja naruši dugo tiho zavijanje praćeno treskanjem oluka na kućici.
     "Šta je to?"
     "Vetar", reče Fleming koji ju je posmatrao stojeći. Osećala je kako joj alkohol klizi, pekući, u stomak. "Ne sviđa mi se ovo mesto."
     "Ni meni", reče on.
     Pili su u tišini koju je narušavalo samo hujanje vetra oko zgrada u logoru. Nebo koje se naziralo kroz prozor bilo je gotovo mračno, prekrivajući se još tamnijim dronjcima oblaka koji su se valjali s mora. Ona spusti čašu i pogleda Fleminga pravo u oči.
     "Zašto doktor Bridžer ide na ostrvo?" Nikada nije bila sklona tome da Bridžera zove po imenu.
     "Ide da posmatra ptice. Ti vrlo dobro znaš da ide da posmatra ptice."
     "Svake večeri?"
     "Čuj, kada se predveče osetim izmrcvaren, ja odem na jedrenje." To je bilo tačno. Plovidba u jedrenjaku dugom oko četiri metra predstavljala je jedinu Flemingovu razbibrigu. On je tome pribegavao prilično retko i za svoj račun, a ne u okviru logorskog jedriličarskog kluba. "Osim kada sam stvarno satrven, kao sada."
     On podiže bocu držeći je za grlić i stajaše namršten, razmišljajući o Denisu Bridžeru. "On ide da cunja oko morskih ptica."
     "Uvek na ostrvo?"
     "Pa one su tamo", reče on nestrpljivo. "Ima ih tamo mnoštvo - blune, gnjurci, severni galebovi... Uzmi još malo ovoga."
     Ona ga pusti da joj dospe u čašu. U glavi joj je pomalo bučalo.
     "Izvini što sam tako upala."
     "Ma, ništa." On joj razbaruši ionako zamršenu kosu, njemu svojstvenom srdačnom nehajnošću. "Nije naodmet imati malo društva u ovom magacinu. Naročito kada je u pitanju jedna cakana, cakana devojka."
     "Za mene se uopšte ne može reći da sam cakana."
     "Oh?"
     "Ne sviđa mi se kakva sam." Džudi odvrati pogled od njega, spustivši ga ponovo na svoju čašu. "Ne volim ni ono što radim."
     "Onda nas je dvoje takvih." Fleming pogleda preko njene glave prema prozoru. "Ni ja ne volim ono što radim."
     "Mislila sam da si sasvim obuzet time?"
     "Bio sam, ali sada, kad je to gotovo, ne znam ni sam. Pokušavao sam da se zaglibim u to, ali ne ide." On nekako smeteno spusti pogled na nju, ni nalik onome kako ju je gledao kada su bili kod kompjutera. "Možda si upravo ti ono što meni treba."
     "Džone"
     "Molim?"
     "Nemoj suviše da se pouzdavaš u mene."
     Fleming se isceri. "Da nisi upetljana u neku sumnjivu rabotu?"
     "Ništa što bi bilo u vezi sa tobom."
     "Milo mi je što to čujem", reče on podižući joj bradu rukom. "Imaš pošteno lice."
     On je ovlaš poljubi u čelo, ne naročito ozbiljno.
     "Nemoj." Ona okrete glavu u stranu. On mlitavo spusti ruku, kao da se zabavio nečim drugim.
     "Šta nameravaš da preduzmeš u vezi sa tim pucanjem?" upita je on posle izvesne pauze.
     Ona je drhtala uprkos toploti iznutra, a on joj položi ruku na rame.
     "Ponekad noću", reče on, "ležim i slušam vetar i mislim o onome momku tamo."
     "Kojem momku?"
     On mahnu glavom u pravcu kompjutera, novog kompjutera što ga je on napravio.
     "On nema telo niti organe za disanje i osećanja poput naših. Ali on ima bolji mozak."
     "To nije osoba." Ona povuče Fleminga na krevet tako da su sedeli jedno pored drugog. Ovoga puta osećala se mnogo starijom od njega.
     "Mi ne znamo šta je to, je li tako?" reče Fleming. "Ko god da je poslao tu starostavnu poruku, ne bi delio levo-desno jedan takav plan šale radi. Oni žele da počnemo nešto što je potpuno izvan granica našeg poimanja."
     "Misliš li da oni znaju za nas?"
     "Znaju da u vasioni moraju postojati i neka druga razumna bića. Slučajno se desilo da smo to mi."
     Džudi ga uze za ruku.
     "Ne moraš u svemu tome ići dalje nego što želiš."
     "Nadam se da je tako."
     "Jedino što ti činiš jeste gradnja kompjutera."
     "S mentalnim kapacitetom koji je daleko iznad našeg."
     "Da li je zaista tako?"
     "Čovek je vrlo neefikasna mašina koja misli."
     "To se ne odnosi na tebe."
     "To se odnosi na sve nas. Svi kompjuteri zasnovani na biološkom sistemu neefikasni su."
     "Ja sam sasvim zadovoljna biološkim sistemom", reče ona. Njen govor i pogled počeše da se zamagljuju. Fleming je otresito, kao medved, zagrli.
     "Ti si samo jedno seksi ženče."
     On ustade, zevnu, protegnu se i upali svetlost. Osetivši naglo popuštanje napetosti, ona se lenjo zavali na krevet.
     "Trebalo bi da uzmeš odsustvo", promrmlja ona.
     "Možda."
     "Mesecima si radio na tome, bez prekida. Na toj stvarčici." Ona pokaza prema prozoru.
     "Mora biti gotov za njegovu visost ministra."
     "Ako izgubiš kontrolu nad njim, uvek ga možete zaustaviti."
     "Možemo li? Osposobljen je za rad još pre više od mesec dana. Jesi li ti to znala?"
     "Nisam."
     "Unosili smo u njega šifru naloga da bi svi podaci bili unutra kad stignu gospoda."
     "Da li se nešto dogodilo?"
     "U početku ništa, ali ja nisam obratio pažnju na jedan mali deo šifre naloga. Pomoću nje se ostvaruje redosled, kad uključiš struju, prvi talas elektriciteta automatski stavlja program u pogon: od tačke koju sam izabere. Taj deo sam hotimično izostavio iz projekta, jer nisam želeo da on sve radi na svoju ruku, a on se razbesneo."
     Džudi ga sumnjičavo pogleda.
     "To je glupost."
     "Dobro, on je registrovao smetnje. Bez ikakve pobude, čak pre nego što smo i počeli da ubacujemo podatke, on je počeo da otkucava: upravo onaj deo šifre koji je nedostajao. Nanovo i nanovo - zahtevajući od mene da i to ubacim unutra. Bio je strašno ljut." Piljio je uozbiljeno u njeno lice na kome se ogledala neverica. "Isključio sam ga, zakratko, i počeo sam da ubacujem podatke. Posle toga bio je miran. On je konstruisan tako da registruje smetnje. Bog sveti zna za šta je sve još konstruisan!"
     Ona je ležala gledajući u njega, ali neusredsređeno.
     "Sutra ćemo ubaciti poslednje podatke", nastavi on. "Sam bog zna šta će se onda dogoditi. Primili smo poruku poslanu pre dve stotine svetlosnih godina - misliš li ti da će sve što ćemo time dobiti biti jedan mali praktični brzi računar? E, ja ne mislim tako. Niti tako misle ljudi koji su ubili Herisa i koji su pucali na tebe, a koji verovatno prate Denisa i mene."
     Ona zausti da mu upadne u reč, ali odustade od toga.
     "Da li se sećaš?" upita on. "Sećaš li se da sam govorio o prodoru?"
     "Jasno." Ona se nasmeši.
     "O onoj vrsti proboja koji se dogada jednom u hiljadu godina. Izložiću ti sve prednosti..."
     Okrete se prozoru i pogleda napolje, izgubljen, razmišljajući ko zna o čemu.
     "Uvek ga možete isključiti."
     "Možda. Možda ga možemo isključiti."
     Napolju je bio mrkli mrak, padala je nesnosna kiša, a vetar je i dalje zavijao.
     "Mračno je", reče on. Zatim navuče zastore i vrati joj se sa onim istim uznemirenim odsjajem u očima koji je zapazila i ranije.
     "Oboje smo uspaničeni zbog toga", reče ona.
     "Otpratiću te do tvoje kućice ako želiš." Pogleda je nasmešivši se. "A možeš i ovde da provedeš noć."