3. PRIHVATANJE
Novi Institut za elektroniku bio je smešten na nekadašnjem Ridžensi skveru, sada ograđenom pešačkom skveru koji je bio okružen visokim zgradama od stakla i betona, s fasadama u mozaiku. Nekoliko spratova Instituta ispunjeno je uređajima za računanje. Posle upornih, nastojanja, Rajnhart je uspeo da Fleming bude pomilovan i da njemu i ostalim članovima ekipe bude dozvoljen pristup uređajima. Bridžer, kome je uskoro isticao otkazni rok, dobio je mladu asistentkinju Kristinu Flemstad, a Džudi je - na njeno i sveopšte nezadovoljstvo - bila poslata sa njima.
"Šta će nama", pitao se Fleming, "predstavnik za štampu ako je posao koji radimo tako đavolski poverljiv da nas mora čuvati straža i kad peremo zube?"
"Od mene se traži da nešto naučim ako mi omogućite. Tako da kada ovo bude ostvareno..."
"Vi ćete biti au fait?" Francuski: etre au fait, biti upućen, obavešten; prim. prev.
"Imate li nešto protiv?" Džudi je govorila brižno, kao da je ona bila ukorena, a ne Fleming. Osećala se vezanom za njega na neki neobjašnjiv način.
"Baš me briga!" reče Fleming. "Što više seksa, tim bolje."
Ali, kao što je rekao u Bulderšou, on nije imao vremena za te stvari. Provodio je sve svoje dane i većinu noći raščlanjavajući ogromnu količinu podataka, dobijenih preko teleskopa, na shvatljive simbole. Kako god da se pogodio - ili Rajnhart u njegovo ime - to ga je otreznilo i pojačalo njegove napore. Gonio je Bridžera i devojku postojanom i nepopustljivom odlučnošću i strpljivo je podnosio sve oblike nadzora i rutinskih procedura. Nominalni rukovodilac bio je Rajnhart, i on mu je poslušno podnosio sve svoje rezultate, ali ljudi iz Ministarstva odbrane uvek su bili u blizini, a on je uspevao da bude učtiv čak i prema Votlingu koga su zvali 'Srebrna krila'.
Ostali članovi ekipe nisu bili tako zadovoljni. Između Briždera i Džudi vladali su upadljivo hladni odnosi. Bridžer je, svakako, nestrpljivo čekao da ode, a njegova saradnica Kristina neprikriveno se nadala da će ga naslediti. Ona je bila mlada i divna, u izvesnoj meri je posedovala Flemingovu prostodušnost, i očigledno je na Džudi gledala kao na prišipetlju. Koristila je svaku priliku za borbu.
Ubrzo po njihovom preseljenju iz Bulderšoa pojavio se Heris. To im je saopštio Votling prilikom jedne od svojih poseta radnoj jedinici. Herisa su spetljali ispred bukmejkerove kancelarije, svezanog ga ubacili u kola, pretukli i ostavili u jednoj od napuštenih vodenica, gde umalo nije umro. On je puzio po njoj, sa slomljenom nogom, nesposoban da iziđe, održavši se u životu zahvaljujući vodi koja je kapala iz jedne cevčice i parčetu čokolade koje mu se zateklo u džepu, dok ga, posle tri dana, nije otkrio jedan lovac na krtice. On se nije vratio da radi sa njima, a Votling je jedino Džudi upoznao sa ovim detaljima. Ona ih je zadržala za sebe, ali je pokušala da iz Kristine izvuče nešto o Bridžeru.
"Koliko ga dugo poznajete?"
Nalazile su se u maloj kancelariji pored hale u kojoj je bio smešten najveći kompjuter. Kristina je radila za stolom sa nogarima, prekrivenim hrpom izbušenih kartica. Džudi je koračala po prostoriji, želeći da i sama ima svoju stolicu.
"Bila sam jedan od njegovih studenata koji su se bavili naučnim radom u Kembridžu." Uprkos svom baltičkom poreklu, sa kojim je Džudi bila upoznata, Kristina se po govoru nije razlikovala od bilo koje engleske studentkinje.
"Da li ste ga dobro poznavali?"
"Ne. Ako želite karakteristiku o njegovim naučnim kvalifikacijama..."
"Zanimalo me je samo..."
"Šta?"
"Da li se on nekad ponašao - čudno?"
"Nisam morala da nosim pojas od bodljikave žice."
"Nisam na to mislila."
"A na šta ste mislili?"
"Da li je ikada tražio od vas da mu pomognete da učini nešto što se kosi sa propisima?"
"Zašto bi to tražio?" Ona obuhvati Džudi mirnim neprijateljskim pogledom. "Ima nas koji nemamo vremena za bacanje."
Džudi odšvrlja u kompjutersku halu i zagleda se u mašine koje su zveketale i svetlucale. Svaka mašina imala je sopstvenog poslužioca, mlađeg čoveka ili ženu neutralnog izgleda u istovetnim radnim odelima. Na sredini prostorije nalazio se dug sto na kome su predračuni iz kompjutera bili skupljani u hrpe izbušenih kartica, ili svitaka vrpce, ili dugih traka hartije iz izlaznih printera. Količina cifara kojima su baratali bila je ogromna, a sve je to izgledalo kao da nema nikakve veze sa ljudima - gomila mašinerije sa sopstvenim jezikom.
Džudi je saznala vrlo malo o onome čime se ekipa bavila. Poruka iz Andromede i dalje je stizala, ne ponavljajući se nedeljama, a onda je počela ponovo od početka; i sve je počelo nanovo. To je omogućilo da se popune mnoge praznine iz prvog emitovanja; pošto se Zemlja okreće, oni su mogli da primaju poruku samo u vreme kada je zapadna hemisfera bila okrenuta prema sazvežđu Andromeda, a dvanaest časova, od svakih dvadeset i četiri, izvor je zalazio za horizont. Kada je poruka ponovo počela da stiže od početka, okretanje Zemlje bilo je u različitoj fazi u odnosu na Andromedu, tako da su sada mogli biti uhvaćeni i delovi poruke koji ranije nisu primljeni. Osoblje u Bulderšo Felu nastavljalo je osluškivanje, ali nije bilo odstupanja. Kakav god da je bio izvor iz koga je poticala poruka, on je poručivao jednu istu stvar, i to je neprekidno ponavljao.
Niko od zainteresovanih nije više sumnjao da je to neka poruka. Čak su i u Odeljenju vazduhoplovnog zapovednika Votlinga govorili o njoj kao o 'emisiji iz Andromede', jer su njen izvor i identitet bili van svake sumnje. Rad na njoj vodili su kao projekat 'A'. Poruka je bila veoma duga, a na osnovu tačaka i crtica, kada su protumačene u okviru razumljive aritmetike, došlo se do miliona drugih grupa cifara. Njihovo preobraćanje u normalne oblike trajalo bi bez kompjutera čitav jedan život, pa i uz njihovu pomoć trajalo je mesecima. Svaka mašina morala je biti podešena za obradu podataka koje je dobijala, a to se, kako je Džudi saznala, nazivalo programiranjem. Program se sastojao od niza proračuna nanesenih na izbušene kartice kojima je mašina usmeravana na obavljanje traženog posla. Tada je u nju ubacivana grupa cifara koje je trebalo analizirati - podaci - i mašina je davala odgovor za nekoliko sekundi. Ovaj proces morao se ponavljati pri svakom novom obrađivanju svake grupe cifara. Na svu sreću, za pripremanje materijala za veće kompjutere mogli su se koristiti manji, a sve mašine su - pored ulaznih, kontrolnih, računskih i izlaznih jedinica - imale i odgovarajuće uređaje za pamćenje, tako da su se novi odgovori mogli zasnivati na iskustvu ranijih.
Najveći deo toga Džudi je saznala od ljubaznog, strpljivog, uviđavnog i taktičnog Rajnharta. Posle afere u Bilderšo Felu, on ju je usrdnije prihvatao i ukazivao joj svoju naklonost, a osećao je i sažaljenje prema njoj. Iako je bio duboko i nezgodno upleten u diplomatiju unutar odeljenja, zahvaljujući kojoj su jedino i mogli da rade, njegove izuzetne rukovodeće sposobnosti su, u to vreme, dolazile do punog izražaja. On je nekako uspevao da Fleminga održi u koloseku i da spreči državne organe da se mešaju u posao, a uvek je nalazio i dovoljno vremena da sasluša svačije zamisli i probleme; sve vreme ostao je diskretno u pozadini, skakućući sa problema na problem poput neke mirne, osećajne, veoma inteligentne ptice.
On bi uzeo Džudi pod ruku i govorio bi joj sasvim jednostavno o onome šta se radi, kao da poseduje sve vreme i sve znanje na ovome svetu. Međutim, doprli su do takvog stupnja razumljivosti proračuna kada je on morao da sve prepusti Flemingu, i Fleming je sam nastavljao dalje. Kompjuteri su, shvatila je Džudi, predstavljali Flemingovu najpreču i najveću ljubav, i on je saobraćao sa njima nekom vrstom intuitivne magije.
To nije bila posledica neke njegove nastranosti u bilo kom smislu; on je naprosto posedovao nadljudsku snalažljivost u razumevanju njihovog jezika. Snalazio se u binarnoj matematici kao riba u vodi, služeći se skraćenim računskim postupcima koji su od Bridžera i Kristine zahtevali sate i sate mukotrpnog rada na proveravanju njihovih rezultata. Ali mu oni nikada nisu pronašli neku grešku.
Jednoga dana, upravo pred Bridžerov odlazak, Rajnhart pozva njega i Fleminga na dogovor koji je trajao duže nego što je bilo uobičajeno, a kada je bio završen, on ode pravo kod ministra. Sledećeg jutra profesor i Fleming odoše u Vajthol zajedno.
"Jesmo li svi na okupu?"
Ozbornov njištavi glas zarza preko sale za sednice. Oko dugog stola stajalo je dvadesetak ljudi koji su razgovarali po grupicama. Na uglačanom mahagoniju bili su postavljeni upijači, beležnice i olovke i, prema sredini stola, srebrni poslužavnici sa bokalima i čašama. U čelu stola nalazio se jedan veći upijač sa ukrašenim kožnim uglovima, za predsedavajućeg.
Vandenberg i Votling sačinjavali su jednu grupu, Fleming i Rajnhart drugu, a grupa uljudnih činovnika u tamnosivim odelima okružavala je jednu zasenjujuću matronu u kostimu sa cvetnim šarama. Ozborn ih stručno odmeri pogledom i klimnu glavom najmlađem od Ijudi u tamnosivim odelima koji je stajao kraj vrata. Mladić nestade u hodniku, a Ozborn zauze svoje mesto u čelu stola.
"Hm!" zarza on. Ostali, vrpoljeći se, zauzeše svoja mesta. Vandenberg - na Ozbornov poziv - sede sa njegove desne strane. Fleming, zajedno sa Rajnhartom, jogunasto sede sasvim daleko. Nastupi kratko zatišje, a onda se otvoriše vrata i uđe Džejms Robert Ratklif, ministar za nauku. On ljubazno mahnu rukom jednom ili dvojici svojih podređenih, koji počeše da ustaju - "sedi, momče, sedi!" - i zauze svoje mesto kod ukrašenog upijača. Imao je izvanrednu, izuzetno dobro negovanu sedu kosu, zdravo rumeno-belo lice i takve iste prste. Prsti su mu bili veoma jaki, četvrtasti i sa velikim zahvatom: nije ga bilo teško zamisliti kako grabi velike rukoveti. On se prijazno nasmeši prisutnima.
"Dobro jutro, dame i gospodo. Nadam se da nisam zadocnio."
Oni plašljiviji odrečno odmahnuše glavama i promrmljaše:
"Niste."
"Kako ste, generale?" zauzimajući cezarsku pozu, Ratklif se okrete Vandenbergu.
"Star i bolestan", reče Vandenberg, koji nije bio ni jedno ni drugo.
Ozborn se nakašlja. "Mogu li da vam predstavim prisutne?"
"Hvala. Kao što vidim, ima nekoliko novih lica."
Ozborn je znao sva imena, a ministar je svakome ljubazno klimnuo ili ga pozdravio podignutom rukom. Rascvetana primadona bila je u stvari gospođa Tejt-Alen iz Ministarstva finansija, a došla je kao predstavnik Komiteta za stipendije.
Kada stigoše do Fleminga, ministrovo reagovanje se promeni.
"Ah... Fleming. Nadam se da više nema indiskrecija."
Fleming ga namrgođeno pogleda preko stola.
"Držim jezik za zubima, ako na to mislite."
"Na to." Ratklif se ljubazno nasmeši i pređe na Votlinga.
"Pokušaćemo da jedan drugome oduzmemo što manje vremena, je li?" On podiže glavu i pogleda u dno stola, na Rajnharta. "Imate li još nekih novosti za nas, profesore?"
Rajnhart snebivljivo kašljucnu u svoju sitnu belu ruku.
"To će vam izložiti doktor Fleming."
"Izvinite", gospoda Tejt-Alen se nasmeši zadovoljno, "ali ja mislim da gospodin Njubi nije sasvim u toku stvari."
Gospodin Njubi je bio omalen mršav čovečuljak koji je izgledao kao da je navikao na poniženje.
"Molim", reče Ratklif, "možda biste mogli da mu ukratko objasnite o čemu je reč, Ozborne."
Ozborn mu objasni.
"A sada?"
Dvadeset pari očiju, uključujući i ministrove, usmeriše se ka Flemingu.
"Znamo šta je", reče Fleming.
"Alal vera!" uzviknu, gospoda Tejt-Alen.
"Šta je?"
Fleming pogleda u ministra bez ustručavanja.
"To je program nekog kompjutera", reče on spokojno.
"Program nekog kompjutera? Jeste li sigurni u to?"
Fleming samo klimnu. Svi ostali zažagoriše.
"Molim vas!" reče Ozborn, udarivši pesnicom po stolu. Buka se utiša. Gospođa Tejt-Alen podiže ruku u plavoj rukavici.
"Na žalost, gospodine ministre, ima nas koji ne znamo šta je to program kompjutera."
Dok je Fleming objašnjavao, Rajnhart i Ozborn se zavališe, odahnuvši sa olakšanjem. Momak se lepo ponašao.
"Jeste li to ispitali u kompjuteru?" upita gospođa Tejt-Alen.
"Kompjutere smo koristili da bismo ga razlučili. Nemamo ništa što bi ga moglo obuhvatiti celog."
On lupnu po papirima pred sobom. "Ovo je naprosto neizmerno."
"Ako biste imali na raspolaganju neki veći kompjuter...", natuknu Ozborn.
"Nije u pitanju samo veličina. U stvari, to je nešto više od programa."
"Pa šta je onda?" upita Vandenberg, nameštajući se udobnije u svojoj stolici. "Biće ovo duži posao."
"Sastoji se iz tri dela." Fleming je sređivao svoje papire kao da će to celu stvar učiniti jasnijom. "Prvi deo predstavlja plan... ili, bolje reći, to je matematički uslov koji se može protumačiti slično nekom planu. Drugi deo je pravi program, šifra naloga, kako mi to nazivamo. Treći, i poslednji, deo su podaci, informacija o mašinama sa kojima treba raditi."
"Bilo bi mi milo ako bi postojala mogućnost..." Vandenberg pruži ruku i prihvati papire. "Ne kažem da grešite. Voleo bih da naši vezisti provere vašu metodologiju."
"Učinite to", reče Fleming. Dok je on dodavao papire preko stola, ostali se utišaše, puni poštovanja, ali je gospođa Tejt-Alen očigledno smatrala da je potreban i nekakav komentar.
"Moram da priznam, ovo je vrlo zanimljivo."
"Zanimljivo!" Fleming je izgledao kao da će eksplodirati. Zauzdavajući ga, Rajnhart ga uhvati za rukav. "Ovo je najznačajnije od svega što se dogodilo još od evolucije mozga."
"Polako, Džone", reče Rajnhart. Ministar ćutke pređe preko toga.
"Šta biste želeli da preduzmete dalje?"
"Da napravimo kompjuter koji će to obraditi."
"Da li vi stvarno smatrate", ministar je govorio polako birajući reči pažljivo kao da bira čokolad-bonbone sortirane u kutiji, "da su nam neka bića, iz nekog udaljenog dela te galaksije, koja nikada ranije nisu imala sa nama nikakvih kontakata, sada na prikladan način poslala plan i program za neku vrstu elektronske mašine..."
"Da", reče Fleming, a ministar nastavi: "koju mi slučajno posedujemo na ovoj Zemlji?"
"Ne posedujemo."
"Posedujemo osnovni oblik, ako ne uzorak. Da li je to verovatno?"
"To se dogodilo."
Fleming je ostavio neubedljiv utisak na skup. Oni su to često i ranije viđali: zaneseni mladi naučnici, tvrdoglavi, svadljivi, netrpeljivi u odnosu na odborsku proceduru, prema kojima se ipak treba odnositi sa velikim strpljenjem, jer oni možda predlažu nešto što vredi truda. Ti službenici, koje je bilo lako ismevati, nisu bili budale; bili su naviknuti na procenjivanje ljudi i situacija. Mnogo je zavisilo od toga šta misle Vandenberg, Ozborn i Rajnhart. Ratklif se raspitivao kod profesora.
"Aritmetika je univerzalna", reče Rajnhart. "Elektronsko računanje moglo bi takođe biti univerzalno."
"Ono bi, u krajnjem raščlanjivanju, moglo predstavljati jedini oblik računanja", ubaci Fleming.
Vandenberg podiže pogled sa papira. "Pitam se..."
"Čujte", prekide ga Fleming. "Poruka je bila neprestano ponavljana. Ako vi imate neku bolju ideju, onda se upravljajte prema njoj."
Rajnhart nelagodno pogleda u Ozborna, koji je posmatrao šta se zbiva kao kakav zapisničar na utakmici u kriketu.
"Zar ne možete da iskoristite neku postojeću mašinu?" upita Ozborn.
"Već sam rekao!"
"Pitanje mi izgleda sasvim umesno", blago primeti ministar. Fleming se nervozno okrete prema njemu.
"Taj program je naprosto ogroman. Čini mi se da vi to ne shvatate."
"Lepo im objasni, Džone", reče Rajnhart.
Fleming udahnu i nastavi mnogo smirenije: "Ako želite kompjuter koji je sposoban da odigra solidnu igru dame, on mora biti sposoban da prihvati program od oko pet hiljada grupa naloga. Ako želite neki koji je sposoban da igra šah - a to je mogućno, jer ja sam igrao šah sa kompjuterima - morate ubaciti oko petnaest hiljada naloga. Da biste obradili taj materijal" - on pokaza na papire koji su se nalazili pred Vandenbergom - "potreban vam je kompjuter koji može da primi hiljadu miliona ili, tačnije, desetine stotina miliona cifara pre nego što čak i počne da obrađuje podatke."
Najzad nađoše zajednički jezik: to je bio blesak uma koji je zasluživao poštovanje.
"Verovatno je stvar u tome da se prikupi dovoljno jedinica", reče Ozborn.
Fleming odrečno zavrte glavom.
"Nije u pitanju samo veličina; potrebna je nova koncepcija. Nema uređaja na Zemlji..." Naprezao je mozak ne bi li našao odgovarajući primer, a oni su pomno čekali dok se on priseti. "Naši najnoviji kompjuteri još rade u mikrosekundama. Ova mašina morala bi raditi u milimikrosekundama, inače ćemo svi ostariti dok ona stigne da obuhvati svu tu ogromnu količinu podataka. A bio bi potreban i uređaj za pamćenje - po svoj prilici neki uređaj za pamćenje koji bi radio na niskim temperaturama - čiji bi kapacitet bio bar jednak kapacitetu ljudskog mozga, ali bi se njima daleko efikasnije upravljalo."
"Je li to provereno?" upita Ratklif.
"Šta biste vi hteli? Moramo raspolagati sredstvima da bismo to dokazali. Kakva god inteligencija da je poslala ovu poruku, ona je daleko ispred nas. Mi ne znamo ni zašto su je poslali, ni kome. Ali to je nešto što mi ne možemo da učinimo. Mi smo samo homo sapiens koji se gegucka napred. Ako želimo da je protumačimo..." on zastade.
"Ako."
"To je teorija, zar ne?"
"To je analiza."
Ministar se ponovo obrati Rajnhartu:
"Mislite li da se to može dokazati?"
"Ja to mogu dokazati", reče Fleming.
"Pitao sam profesora."
"Ja je mogu dokazati tako što ću napraviti kompjuter koji će to obraditi", reče Fleming ne uzmičući. "To nam je bila namera."
"Je li ona ostvarljiva?"
"To je ono što se nalaže u poruci."
Ministar poče da gubi strpljenje. Lupkao je svojim četvrtastim prstima po stolu.
"Profesore?"
Rajnhart je premišljao, ali ne toliko o tome koliko je ovo verovatno, nego o tome šta će da kaže.
"Za to bi bilo potrebno dosta vremena."
"Ali to je ono što bi trebalo uraditi?"
"Verovatno."
"Biće mi potreban najbolji raspoloživ kompjuter", reče Fleming kao da je sve dogovoreno, "i cela naša sadašnja ekipa."
Ozborn je izgledao obespokojen; ishod je još bio sasvim neizvestan za svakoga ko je poznavao situaciju, a ministar je pokazivao znake uvređenosti.
"Možemo vam staviti na raspolaganje univerzitetske kompjutere", reče on tonom koji je nagoveštavao da je to nešto što se samo po sebi razume. Fleming najedanput izgubi strpljenje.
"Univerzitetske ništarije! Zar vi mislite da univerziteti danas i u ovakvo doba poseduju najbolje uređaje?" On pokaza preko stola na Vandenberga. "Pitajte vašeg prijatelja vojnika gde se nalazi jedini zaista pristojan kompjuter u ovoj zemlji."
Nastupi kratka ledena pauza: svi učesnici sastanka pogledaše u američkog generala.
"Trebaće mi izveštaj o tom pitanju."
"Neće, jer ja ću vam reći. Nalazi se u raketnom istraživačkom institutu u Tornesu."
"Taj je zauzet oko poslova odbrane."
"Naravno da je zauzet", reče Felming prezrivo.
Vandenberg ne odgovori. Ovaj mladi čovek spadao je u ministrovu nadležnost. Skup je čekao dok je Ratklif dobovao prstima po ukrašenoj koži, a Ozborn je procenjivao situaciju kao ne baš naročito povoljnu. Njegov pretpostavljeni bio je nesumnjivo impresioniran, ali ne i ubeđen: kao i većina iskrenih ljudi, Fleming je bio loš advokat; imao je priliku, ali ju je, manje-više, propustio. Ako ministar ništa ne učini, čitava stvar će ostati samo deo univerzitetske teorije. Ako nešto preduzme, moraće da se nagađa s vojskom: moraće da ubedi ne samo ministra za odbranu već i Vandenbergov saveznički komitet da će napor biti vredan truda. Ratklif je oklevao. Voleo je da ljudi čekaju na njega.
"Možemo zaključiti", reče on najzad. "Time će se pozabaviti Kabinet."
Izvesno vreme posle sastanka, ekipa nije imala nikakvog posla. Rajnhart i Ozborn su nastavili pregovaranje, oprezno, korak po korak, ali Fleming nije mogao više ništa da učini. Bridžer je otaljavao svoj preostali posao, Kristina je spokojno sedela u kancelariji, uvek ponovo proveravajući ono što su već uradili. Fleming je digao ruke od svega i poveo Džudi sa sobom.
"Treba se nečim zabaviti dok se oni ne odluče", reče joj i povede je da mu pomogne da se razonodi. Ne može se reći da joj se udvarao. Naprosto, prijatno se osećao pored nje, bio je srdačan i iznenađujuće prijatan partner. Ona otkri da je izvor njegovog nezadovoljstva ležao u njegovom nipodaštavanju hvalisavaca i razmetljivaca. Bio je mrzovoljan i ponekad plah kad su mu oni smetali u poslu, ali kad je prestajao da radi, oni su postajali samo mete njemu svojstvenog zajedljivo-duhovitog humora.
"Britanija polako tone ka zapadu", primeti on jednom kad ga je ona upitala za mišljenje o opštem stanju stvari, govoreći to uz keženje. Kada je pokušala da opravda svoj ispad u Bulderšo Felu, on je samo pljesnu po zadnjici.
"Oprostiti i zaboraviti, takav sam ja", reče on i naruči joj piće. Mnogo šta je podnosila da bi ga zadovoljila: on je bio ljubitelj moderne muzike koju ona nije razumevala, voleo je brzu vožnju koja je nju plašila, i voleo je da gleda vestern-filmove, što je nju još više plašilo. Bio je veoma iscrpljen i uznemiren. Jurili su iz bioskopa na koncert, sa koncerta na dugu vožnju, sa duge vožnje na dugu pijanku, a kada se sve to završilo, on je bio rastrojen. Bio je bar naizgled srećan, ali ona nije mogla da postigne ni to. Osećala se kao da se skriva iza maske.
Samo su povremeno odlazili u malu kancelariju u Institutu, a kada su bili tamo, Fleming je flertovao sa Kristinom. Džudi nije mogla ništa da mu zameri. Sem na taj način, on uopšte nije obraćao pažnju na nju, a Kristina je bila očaravajuće lepa. Bila je, kako se poverila Bridžeru, "zaljubljena u njegovu pamet", ali izgleda da nije naročito marila da je grle i štipkaju. Nastavljala je ravnodušno sa svojim radom. Ipak, raspitivala se za Tornes.
"Jeste li ikad bili tamo, doktore Fleming?"
"Jednom."
"Kako izgleda?"
"Nepristupačan i divan, kao vi. Takođe i veoma snažan, bezdušan, neefikasan - za razliku od vas."
Pretpostavljalo se da će ukoliko Flemingu dozvole da ode tamo, otići i ona. Votling je poregledao podatke o njoj i zaključio da su besprekorni. Otac i majka Flemstad prebegli su iz Litvanije kada ju je pregazila ruska vojska, pri kraju rata sa Hitlerom, a Kristina je rođena i odgojena u Engleskoj. Pre svoje smrti, njeni roditelji su, postali naturalizovani britanski podanici, i ona je bila podvrgnuta svim mogućim proveravanjima.
Delatnost Denisa Bridžera bila je znatno zanimljivija. Što se datum njegovog odlaska približavao, on je primao sve veći broj neobjašnjivih međugradskih telefonskih poziva, koji su ga izgleda dosta zabrinjavali, mada o njima nikada nije govorio. Jednoga jutra, kad su se u kancelariji nalazili samo on i Džudi, izgledao je zabrinutiji nego obično. Kada je telefon zazvonio, on joj gotovo istrže slušalicu iz ruke. To je, očigledno, bio jedan od onih poziva; pod nekim izgovorom on napusti kancelariju. Džudi ga je posmatrala sa prozora dok je koračao ograđenim prostorom prema drumu gde su ga čekala jedna veoma velika i veoma skupa kola.
Kada se on približi, vozačeva vrata se otvoriše i iziđe neobično visok šofer, obučen u nekakvu livreju koja je podsećala na coupe de ville iz dvadesetih godina našeg veka bledozelenkast, do grla zakopčan koporan, pantalone i izglancane kožne kamašne.
"Doktor Bridžer?"
Nosio je tamne naočari i govorio je sa jedva primetnim stranim naglaskom. Kola su bila sjajna i neprirodno lepa kao neka moderna letelica bez krila. Dvostruke radio-antene pružale su se iz zadnjih blatobrana u obliku peraja premašajući čovečju visinu - čak i visinu toga čoveka. Celokupna oprema bila je apsurdno uvećana u odnosu na normalne proporcije.
Dok je Bridžer ulazio, šofer je pridržavao otvorena zadnja vrata automobila. Bridžer ugleda neobično široko sedište, pod prekriven debelim tepihom, plavo zasenčene prozore i, na suprotnom kraju sedišta, omanjeg zdepastog čoveka, bez ijedne dlake na glavi.
Omanji čovek ispruži ruku na kojoj se isticao prsten.
"Ja sam Kaufman."
Šofer ponovo zauze svoje mesto ispred staklene pregrade i oni kretoše.
"Nemate ništa protiv da se provozamo unaokolo?" Što se tiče Kaufmanovog naglaska, tu nije moglo biti nedoumice: on je bio Nemac, bogat i uporan. "Suviše se govorka ako nekoga primete na izvesnim mestima."
Začu se neki tih šum pored njegovog uva. On podiže telefonsku slušalicu od slonove kosti koja se nalazila pred njim. Bridžer primeti da šofer nešto govori u mikrofon ugrađen pored upravljača.
"Ja." Kaufman je slušao trenutak, a potom se okrete i pogleda kroz zadnji prozor. "Ja, Egon, vidim. Pa onda vozi ukrug, jasno? Und Stuttgart... poziv za Štutgart."
On spusti slušalicu i okrenu se Bridžeru.
"Moj šofer kaže da nas prati neki taksi." Bridžer se nervozno okrete. Kaufman se nasmeši, ili bar pokaza zube. "Budite bez brige. U Londonu uvek ima taksija. Videće da ne idemo nigde. Važno je da sam pozvao Štutgart." On otvori srebrnu tabakeru u kojoj su bile minijaturne cigare. "Pušite?"
"Ne, hvala."
"Poslali ste mi teleksom poruku u Ženevu." Kaufman uze jedan cigarilos. "Pre nekoliko meseci."
"Da."
"Otada nam se niste javljali."
"Predomislio sam se." Bridžer zatrepta uzbuđeno.
"A sada je, možda, vreme da se vratite na staro. Znate, bili smo u velikoj zabuni nekoliko poslednjih meseci." Bio je svečan, ali prijatan i blagog izraza lica. Bridžer ponovo pogleda kroz zadnji prozor sa osećanjem krivice.
"Ne brinite, kažem vam. O njemu se vodi računa." Zatim kraju svoga cigarilosa prinese srebrni upaljač ukrašen dragim kamenjem i povuče dim. "Da li je stvarno postojala poruka?"
"Jeste."
"Sa neke planete?"
"Sa neke veoma udaljene planete."
"Negde u Andromedi?"
"Tako je."
"Pa, to je poprilično daleko."
"Čemu sve...?" Bridžer nabra nos kad dim od cigare doleluja do njega.
"Čemu sve ovo? Doći ću i na to. U Americi - ja sam u to vreme bio u Americi - zavladalo je veliko uzbuđenje. Svi su bili veoma uznemireni. Takođe i u Evropi - svugde. Tada je vaša vlada izjavila: Ništa. To nije ništa. Reći ćemo vam kasnije i tako dalje. A ljudi zaboravljaju; meseci prolaze, a ljudi postepeno zaboravljaju. Druge stvari zaokupljaju njihovu pažnju. Ali, ima li tu nečega?"
"Zvanično, nema."
"Ne, ne - zvanično nema ničega. Pokušali smo, ali svuda smo nailazili na ćutanje. Svima su usta zapečaćena."
"Uključujući i moja."
Do tada su već upola obišli Ridžent park. Bridžer pogleda na svoj časovnik.
"Moram se vratiti nazad ovog popodneva."
"Radite za britansku vladu?" Kaufman to reče tako kao da razgovara reda radi.
"Ja sam član ekipe koja radi za nju", reče Bridžer.
"Radite na poruci?"
"Zašto bi vas to zanimalo?"
"Nas zanima sve što ima bilo kakav značaj. A ovo može imati veliki značaj."
"Može, ali i ne mora."
"Međutim, vi nastavljate rad? Molim vas, ne pravite se tako tajanstveni. Ne pokušavam da vas ispitujem."
"Ja neću dalje raditi na tome."
"Zašto?"
"Ne želim da večno služim vladi."
Prođoše pored zoološkog vrta i skretoše nadole prema Portland plejsu. Kaufman je zadovoljno pućkao svoju cigaru dok je Bridžer čekao. Kad skrenuše ka zapadu, u Merileboun, Kaufman reče:
"Vi biste želeli nešto unosnije? Sa nama?"
"Upravo sam to mislio", reče Bridžer, trepćući i gledajući u svoja stopala.
"Posle one vaše male gužve u Bulderšou?"
"Vi znate za to?" Bridžer ga oštro pogleda. "Kod Oldrojda?"
"Naravno da znam."
Bio je veoma prijazan, gotovo otužan. Bridžer ponovo poče da proučava svoje cipele.
"Želeo sam da izbegnem neprilike."
"Ne bi trebalo da tako lako odustajete", reče Kaufman. "Isto tako ne smete huškati ljude protiv vas. Možda ćemo biti zauzeti oko nečega drugog."
Okrenuše opet na sever, duž Bejker strita.
"Mislim da bi trebalo da ostanete tamo gde ste", reče on. "Ali treba da održavate vezu sa mnom."
"Koliko?"
Kaufman razrogači oči:
"Izvinite?"
"Ako želite da vam dajem informacije."
"Zaista, doktore Bridžer?" Kaufman se nasmeja. "Nemate stila."
Interkom zazuja. Kaufman podiže slušalicu. "Kaufman... Ja, ja... Das ist Felix?"
Napraviše još dva kruga oko parka, a onda ostaviše Bridžera nekoliko stotina metara ispred Instituta. Džudi ga je posmatrala dok je dolazio, ali on joj ništa ne reče. Ionako je bio veoma nepoverljiv prema njoj.
Pola sata kasnije, taksi koji je pratio Kaufmanova kola stade pored jedne telefonske govornice i iz njega iziđe Heris. Noga mu je još bila u zavojima i on se kretao sa naporom, ali je smatrao da je sposoban za rad. Plati šoferu i othrama do govornice. Kada se taksi udaljio, priđoše neka druga kola i zaustaviše se čekajući ga.
Na poziv je odgovorio jedan mrzovoljan konjički poručnik iz Ministarstva odbrane, Votlingov ađutant, koji je u to vreme bio, kako se to kaže, 'integrisan'.
"Razumem. Pa, biće bolje da dođete i podnesete izveštaj."
Tek što on spusti slušalicu ulete Votling, žustar i uznemiren, sa još jednog sastanka sa Ozbornom.
"Brbljaju, brbljaju, brbljaju. Jedino to i rade." On zavitla svoju torbu sa stolice. "Ima li šta novo?"
"Javljao se Heris."
"I?"
Votling zauze svoj sto, jednostavan metalni sto u jednostavnoj sobi betonskih zidova, sa uputstvima za gašenje požara na vratima. Ađutant podiže obrvu konjanički izvežbano.
"Kaže da je video Bridžera sa nekim budžovanom."
"Sa kim? Mani se žargona!"
"Kaufmanom, gospodine."
"Kaufmanom?"
"Intel. Ljudi iz Intemacionalnog kartela."
Votling je zurio u beli zid pred sobom. Još je postojao izvestan broj velikih kosmopolitskih kartela uprkos zakonima protiv trustova i administraciji Zajedničkog tržišta. Njihovo delovanje nije bilo nezakonito na neki opipljiv način, ali oni su bili toliko moćni da su u nekim slučajevima hvatali evropsku trgovinu u gotovo smrtonosan stisak. U vreme kada je Zapad bio izložen bojkotu pojedinih ili svih zemalja od kojih je zavisilo njegovo snabdevanje sirovinama, postojao je zastrašujući broj beskrupuloznih trgovinskih agencija, a Intel je bio opštepoznat i omražen zbog potpunog nedostatka skrupula. Moglo se sa velikom verovatnoćom računati na to da će sve što na neki način dospe u njegov posed biti unosno unovčeno u nekoj drugoj prestonici kada se za to ukaže prva povoljna prilika.
"Još nešto?"
"Ne. Napravili su dva ili tri kruga u Kaufmanovoj pokretnoj džinovskoj palati, zatim su ga dopremili u bazu."
Votling je gladio bradu dok je pažljivo i metodično sabirao misli.
"Misliš li da je bio upleten u to dok je radio u Bulderšou?"
"Heris misli da jeste."
"Misliš li da su zbog toga Herisa smotali, sredili i isprebijali?"
"Delimično."
"Oni su poslednji za koje bismo poželeli da budu upleteni u to."
Kada bi jednom nešto dospelo u ruke Intela, bilo je gotovo nemogućno pratiti šta se kasnije sa tim dešava. Oni su imali besprekorno legalnu organizaciju u Londonu, registrovane kancelarije u Švajcarskoj i ogranke bar na tri kontinenta. Njihovim privatnim telekomunikacijama neprekidno su strujale informacije, i tu se moglo postići veoma malo. Nisu postojala ovlašćenja za preispitivanje takve vrste operacija. Dok ste pretraživali neku kancelariju na Pikadiliju, ono što ste zagubili, već je bilo trampljeno za mangan ili boksit u nekoj od ni najmanje poželjnih država. Ništa nije bilo sveto niti bezbedno.
"Pretpostavljam da će ih Bridžer kljukati materijalom", reče on.
"Očekuje se da će on otići", podseti ga njegov ađutant.
"Sumnjam da će sada otići. Oni će mu dobro napuniti džepove." On uzdahnu. "U svakom slučaju, on će sve saznati od Fleminga. Povezani su kao crevca."
"Mislite li da je i Fleming umešan?"
"Pih!" Votling gurnu svoju stolicu nazad, dižući ruke od svega. "On je samo beznadežna naivčina. Izlanuće tajnu bilo kome samo da bi pokazao koliko je nezavisan. Vidiš šta se dogodilo poslednji put. A sada će se oni nalaziti među nama."
"Kako?"
"Kako? Trebalo bi da se baviš pisanjem zbirke fraza. Sele se u naše V.O. Vojno odeljenje; engleski W.D. skraćeno od War Department; prim. prev. četvrti, eto kako. Prava papazjanija. Fleming želi da sagradi svoj superkompjuter u Institutu za raketna istraživanja u Tornesu."
"Oh?"
"To je strogo poverljivo."
"Razumem, gospodine." Ađutant je izgledao nenapadno diskretan. "Je li to potvrđeno."
"Biće. Osetio sam da je to besmislica čim sam čuo za to." Vandenberg je besneo. "I svi saveznici, takođe; a nije ni čudo. Ali Rajnhart se sav predao tome, a i Ozborn i njihov ministar. Verujem da će i kabinet biti za to."
"U tom slučaju ne možemo im zabraniti pristup?"
"Možemo motriti na njih. Ako ikoga treba da zadržimo, onda je to Heris."
"U Tornesu imaju vlastito osoblje za obezbeđenje, armijsko", dodade ađutant s ponosom.
Vazduhoplovni zapovednik frknu prezrivo. "Heris može da sarađuje sa njima."
"Heris želi da se ispetlja iz toga."
"Zašto?"
"Kaže da je siguran da su ga otkrili."
"Kako? Izvinite." Votling mu se osmehnu. "Kako to?"
"Pa, pretukli su ga u Bulderšou. Verovatno misle da je nanjušio nešto krupnije nego što je ovo."
"Verovatno i jeste. Gde je on sada?"
"Uhodi ih. Doći će kasnije da podnese izveštaj."
Ali Heris nije podneo izveštaj, ni kasnije, niti bilo kada. Džudi i Fleming nađoše njegov leš sledećeg jutra ispod prekrivača sedišta u Flemingovim kolima.
Kad su obavljene formalnosti u policijskoj stanici i kad je leš odnesen i podvrgnut uobičajenom postupku, njih dvoje se, pošto se Džudi nije osećala dobro, vratiše u kancelariju; tu zatekoše poruku za Felimnga da se odmah javi ministru za nauku. Džudi, koja je čekajući sa Kristinom imala razgovor sa Votlingom, bila je obeshrabrena i utučena. Kristina je nastavila rad, prekinuvši ga jedino da bi dala Džudi dva aspirina, ponašajući se kao osoba koja udeljuje milostinju nekome ko je ne zaslužuje.
Pre nego što je krenuo u Ministarstvo, Fleming poljubi Džudi u obraz. Ona mu se nežno osmehnu.
"Zašto li su mi ovo natovarili na vrat?" reče on.
"Nisu to oni natovarili tebi. Oni su to svalili na mene, kao upozorenje."
Ona ode u toalet i ponovo oseti mučninu.
Fleming se vrati pre ručka, trijumfujući i nadimajući se od ushićenja. On zgrabi Kristinu sa stolice i privuče je k sebi.
"Gotovo je!"
"Gotovo?" zapanji se Džudi na drugom kraju prostorije.
"Ovlašćenje u tri primerka od viših službenika Zapovedništva turboelisnih vazduhoplovnih snaga. Širom su otvorili svoju blistavu ogradu od bodljikave žice."
"Tornes?" upita Kristina odgurnuvši ga. Fleming se nasloni na sto sa nogarima.
"Velikodušno nam je dozvoljeno da koristimo njihov divni, divni poresko-obveznički uređaj koji je do sada bio upotrebljavan za igranje vojnika."
"Kada?" upita Džudi.
Fleming kliznu sa stola, priđe joj i zagrli je.
"Čim budemo spremni. Prioritet A na velikom kompjuteru - izuzimajući ono što se tako smešno naziva nacionalnom opasnošću. Oprostiće nam jutarnje smotre, snabdeće nas propusnicama, uzeće nam otiske prstiju, ispraće nam mozak i pretražiće nam kosu ne bi li našli male životinjice. I načinićemo čudo ovoga doba." On ostavi Džudi i pruži ruke prema Kristini. "Ti i ja, mila! Mi ćemo im održati lekciju, zar ne? Je li to provereno? - pita njegova visost ministar. Mi ćemo im to dokazati! Neka se sve četiri strane sveta spreme za borbu i mi ćemo ih zaprepastiti - kako reče ona dama u striptiz-klubu. A Srebrna krila će nam izdati naređenje za pokret."
Poče da peva 'Srebrna krila među zlatom', i povede ih obe na ručak, koji Džudi nije mogla ni da okusi. Od Bridžera ni traga ni glasa.
Posle podne ih pozva Votling, staložen, ali strog poput nekog školskog inspektora. Primorao ih je sve troje da sede dok im je on čitao bukvicu.
"Ono što se dogodilo Herisu nastalo je kao neposredna posledica njegove saradnje sa vama."
"Ali on je samo održavao mašine u laboratoriji!"
"Bio je u vojnoj obaveštajnoj službi."
"Oh!"
Za Kristinu i Fleminga to je bila novost. On je reagovao donekle grubo i nametljivo.
"Rekoste li našoj?"
"Našoj."
"Divno."
"Ne laskajte sebi da je to sve nastalo zbog onoga što vi radite. Još niste toliko važni." Devojke su sedele i slušale, a Votling je svoju pažnju usmerio isključivo na Fleminga. "Heris je verovatno uleteo u nešto drugo dok je vas obezbeđivao."
"Zašto nas je obezbeđivao ako nismo važni?"
"Ljudi - drugi ljudi - ne znaju da li je to važno ili nije. Oni znaju da se nešto događa zahvaljujući tome što ste se vi izbrbljali. To može imati veliki strateški značaj, ali i ne mora."
"Znate li ko je ubio Herisa?" upita Fleming krotko. Verovatno je postao svestan svog udela u Herisovoj smrti.
"Da."
"To je ipak nešto."
"A znamo i ko ih je potplatio."
"Pa onda znate sve."
"Sem što nećemo smeti ni da ih taknemo", reče Votling usiljeno. "Iz diplomatskih razloga."
"Opet divno."
"Ovo nije baš naročito divan svet." On ih obuhvati pogledom kao da obavlja neku neprijatnu dužnost. Bio je to skroman i nenametljiv čovek, koji je mrzeo pridikovanje. "Vi koji ste živeli spokojni i neuznemiravani u svojim laboratorijama, morate shvatiti jedno: sada sudelujete u op."
"U čemu?" upita Fleming.
"U operacijama. Ako ova vaša zamisao procuri napolje, to će nam stvoriti grdne neprilike."
"Ko su to mi?"
"Domovina."
"Ah da, naravno."
Votling pređe preko toga. Naslušao se dosta o Flemingovom stavu prema Državnoj upravi.
"Čak i ako se ne ostvari, to će privući pažnju. Tornes je značajno mesto i ljudi neće žaliti truda da saznaju šta se tamo dešava. Zbog toga vas upozoravam - sve vas." Fiksirao ih je, jedno po jedno, svojim živahnim plavim očima. "Više niste na univerzitetu - sada ste u džungli. To može da izgleda i kao dosadno izlapelo birokratisanje, sa mnoštvom naklapanja i suvoparnih izveštaja političara i vladinih slugu kao što sam ja, ali to je ipak džungla. Za to vam jamčim. Tajne se kupuju i prodaju, ideje se kradu, a ponekad i ljudi bivaju ozleđeni. Tako se obavljaju svetski poslovi. Molim vas imajte to na umu."
Kada on ode, Fleming se vrati kompjuterima, a Džudi krenu u Vajthol po dalja uputstva. Bridžer se, kasnije u toku dana, ušunja usplahiren tražeći Fleminga.
"Denise..." Fleming bučno ulete iz sale sa kompjuterima, "krećemo!"
"Krećemo?"
"Tornes. Skuvali smo ih."
"Oh, dobro", reče Bridžer skrušeno.
"Pridobili smo ministra za nauku. Čovečanstvo se upravo sprema da učini jedan mali korak napred u džungli, kako rekoše naši uniformisani prijatelji. Zašto se ne predomisliš? Pridruži se srećnoj gomili."
"Hoću. Hvala ti, Džone." Bridžer pogleda u svoja stopala i snebivljivo mrdnu nosom. "Zbog toga sam te i tražio. Predomislio sam se."
Dok je Džudi stigla do Ozborna, on je već bio obavešten o ovome.
|
