12. UNIŠTENJE

     Bilo je već veoma kasno kada su se vratili u cafe. Divljala je snežna oluja, a sneg se nagomilavao uza zidove okrenute severu.
     Unutra, u zadnjoj sobici, ogrnuti kaputima, potišteni i dekocentrisani, Rajnhart i Ozborn igrali su partiju šaha na džepnoj garnituri.
     Fleming je bio suviše ošamućen da bi mogao da se opravdava. On prepusti Džudi da im objasni i sede zgrčen na jednu od masivnih seoskih stolica; Rajnhart im je postavljao pitanja, a Ozborn im održao jednu plačljivu besedu, krajnje beznadežnu i punu prezira.
     "Kako ste se usudili da me upetljate u ovako nešto?" Iščezla je i poslednja trunka njegove uobičajene uljudnosti. I pored sveg diplomatskog vaspitanja i odgoja, on je bio nepodnošljivo očajan. "Pristao sam da učestvujem u ovome u nadi da ćemo uspeti da pružimo ministru dokaze. Ali ovo će biti kraj njegove karijere, a i moje."
     "I moje", uzdahnu Rajnhart. "Mada mi izgleda da bih je rado žrtvovao ako je mašinerija uništena."
     "Nije uništena", primeti Ozborn. "Nije mogao ni to da učini. Ako je originalna poruka nedirnuta, oni je mogu ponovo sagraditi."
     "Ja sam upropastio stvar", reče Fleming. "Možete me s pravom prekorevati. Ja snosim odgovornost."
     Ozborn mu prezrivo odvrati. "Zbog toga nas neće mimoići zatvor."
     "Ah, to vas brine? A šta će biti ako ponovo sagrade mašineriju i stvore neko drugo stvorenje i uspostave prevlast koje se nikada nećemo moći osloboditi?"
     "Zar ne možemo preduzeti baš ništa?" upita Džudi.
     Svi, gotovo bez nade, pogledaše u Rajnharta. On zajedno sa njima razmotri situaciju, korak po korak, kao da proverava neki proračun, ali na kraju ne dođoše ni do čega. Nije bilo nade da će do jutra doći do ključa, a do tada će Džirs saznati i sve će ponovo biti stavljeno u pokret. Sada više nisu sumnjali u ispravnost Flemingovih teorija; zabrinjavalo ih je to što ih Fleming nije sproveo u delo.
     "Jedina mogućnost je", reče Rajnhart, "da se Ozborn vrati u London prvim vozom i da se pravi kako je iznenađen kad se vest bude pročula."
     "A gde bi trebalo da sam bio?" upita Ozborn.
     "Bio si ovde, obavio jednu kratku inspekciju i otišao. Ostalo se dogodilo pošto si već otišao, a to je i tačno. Nije ti poznato ništa o tome."
     "A službeno lice koje sam uveo sa sobom?"
     "Ostalo je sa tobom."
     "A ko je ono?"
     "Bilo ko kome možeš verovati. Pripreti nekome ili ga podmiti da izjavi da je došao sa tobom iz Londona i da ste se zajedno vratili. Moraš otkloniti krivicu sa sebe i zadržati svoj uticaj. Svi moramo otkloniti krivicu sa sebe ukoliko budemo mogli. Oni će ga ponovo sagraditi, kako Džon reče; a moraju prihvatiti savete bar jednoga od nas."
     "A na koga će onda da padne krivica da je upropastio kompjuter?" upita Fleming.
     Profesor se zadovoljno nasmeši. "Na devojku. Može se prihvatiti da je iskliznula iz koloseka i da se okrenula protiv njega, pa je ili ubijena električnom strujom dok ga je rasturala, ili je umrla od šoka pošto je kazna suviše dugo trajala, šoka pojačanog mahnitošću do koje ju je mašinerija dovela. Ili bilo šta drugo što se reše da prihvate. Kako god da se uzme, ona je mrtva, tako da to ne može da porekne."
     "Sigurni ste da je mrtva?" upita Ozborn Fleminga.
     "Želite li da pogledate leš?"
     "Pitajte mene", reče Džudi s nekom gorčinom i mukom. "Videla sam sve koji su umirali."
     "U redu." Fleming ustade i okrenu se Rajnhartu. "A šta smo za to vreme radili Džudi i ja?"
     Profesor mu spremno odgovori. "Niste bili tamo. Koliko znamo, tamo smo ostavili operatora sa gospođicom Adamson. Oni su otišli zajedno, kako se posle stvarno i dogodilo."
     "Neće poverovati", reče Ozborn. "Biće silnih preslišavanja."
     "To je najbolje što možemo učiniti." Rajnhart malo zadrhta. "Kako god okreneš, nastala je zbrka."
     Sedeli su u kaputima oko stola kao četiri učesnika neke spiritističke seanse koji čekaju da prođe noć i da se predstava završi.
     "Misliš li da će ovo zavejati prugu?" upita malo zatim Ozborn.
     Rajnhart naže glavu na stranu osluškujući nalete vetra po krovu. "Ne bih rekao. Kao da se malo stišava." On upravi pažnju na Fleminga: "Šta ćemo sa tobom, Džone?"
     "Džudi i ja ćemo se kolima vratiti u logor. Put je bio prolazan kada smo malopre dolazili."
     "Onda je bolje da odmah krenete", reče Rajnhart. "Pravite se kao da ste se samo malo provozali i idite pravo u svoje sobe."
     "Niste videli ništa i nikoga."
     "Kakva noć za vozanje!" Fleming umorno ustade i pogleda od jednog do drugog. "Žao mi je, zaista mi je žao."
     Natrag je vozio oprezno kroz olujni sneg dok je Džudi svaki čas brisala vetrobransko staklo, ali je oluja već malaksavala. On ostavi Džudi pred njenom kućicom i odveze se do svoje. Bio je toliko umoran da mu se nije izlazilo iz automobila. Bilo je oko jedan sat posle ponoći i logor je snevao mrtvim snom, prekriven belim pokrovom. Kad otvori vrata, unutrašnjost kućice učini mu se, nasuprot snegom prekrivene zemlje mračnijom nego ikada. Pipao je po zidu tražeći prekidač, a kad ga pronađe, jedna ruka u zavojima poklopi njegovu ruku.
     Za trenutak ga obuze strašna panika, a onda je odgurnu i upali svetlo.
     Pred njim je stajala Andre, držeći jednu zavijenu ruku u drugoj, ječeći, samrtno bleda i skrhana, ali ne i mrtva. On se zagleda u nju, prosto ne verujući, onda zatvori vrata i priđe prozoru da navuče zavese.
     "Sedi i ispruži ruke." On uze zavoje i tubu sa lekom iz police i poče nežno i metodično da zamenjuje grube zavoje novima.
     "Mislio sam da ni slučajno nećeš preživeti", reče joj dok je previjao. "Video sam napon."
     "Videli ste?" ona sede na krevet i pruži ruke prema njemu.
     "Da, video sam."
     "Onda ste to bili vi."
     "Ja - i sekira." On pogleda u njeno bledo oprljeno lice. "Da sam samo pomislio da je u tebi preostalo i trunke života..."
     "I mene biste dovršili." Ona to reče bez zajedljivosti, jednostavno konstatujući činjenicu. Potom za trenutak zažmuri od bola. "Imam jače srce... od ljudi. Teško me je izbaciti iz stroja."
     "Ko ti je previo ruke?"
     "Ja."
     "Kome si rekla?"
     "Nikome."
     "Zna li neko za kompjuter?"
     "Ne verujem."
     "Zašto im nisi rekla?" Čudio se sve više i više. "Zašto si došla ovamo?"
     "Nisam znala šta bi se dogodilo - šta se dogodilo. Kad sam se osvestila, mogla sam u prvi mah da mislim samo na bol u rukama. Tada sam pogledala oko sebe i videla sve u ruševinama."
     "Mogla si da pozoveš stražu."
     "Nisam znala šta da činim. Nisam imala nikakvo uputstvo. Osećala sam se izgubljenom bez kompjutera. Znate li da je potpuno pokvaren?"
     "Znam."
     Njene užarene oči još više su se isticale na bledom licu. "Jedino što sam mogla da smislim bilo je da nađem vas. I da se pobrinem za ruke. Previla sam ih i došla ovamo. Stražarima ništa nisam rekla. A pošto vi niste bili ovde, ja sam čekala. Šta će se dogoditi?"
     "Ponovo će ga sagraditi."
     "Ne!"
     "Zar to ne želiš?" upita on iznenađen. "Šta je sa tvojim višim ciljem - tvojim višim oblikom života!"
     Ona ne odgovori. Kad je završio previjanje, ona ponovo zatvori oči od bola i on primeti da ona drhti.
     "Skočanjila si se, zar ne?" reče opipavajući joj čelo. Uze svoj jorgan sa kreveta i obavi ga oko njenih ramena. "Drži to oko sebe."
     "Mislite da će ga ponovo sagraditi?"
     "Svakako." On nađe bocu viskija i napuni dve čaše. "Sad popij ovo. Neću im biti potreban ja da im pomažem nego ti."
     "Nateraće me da to učinim?" Ona otpi viski i pogleda ga užarenim zabrinutim očima.
     "Zar će biti potrebno da te nateraju?"
     Ona se gotovo nasmeja. "Kad sam ugledala kompjuter onako razmrskan, bilo mi je tako milo."
     "Milo?" upita on, zastavši na pola gutljaja.
     "Osetila sam se slobodnom. Osetila sam..."
     "Kao grčka Andromeda kad ju je Persej oslobodio okova?"
     Nije bila sigurna u to. Ona vrati čašu. "Kad je kompjuter radio, ja sam ga mrzela."
     "Nisi. Ti si nas mrzela."
     Ona odmahnu glavom. "Mrzela sam mašineriju i sve što je u vezi sa njom."
     "Zašto si onda...?"
     "Zašto se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju? Zato što se osećaju primoranima! Zato što su vezani onim što misle da su logične potrebe, svojim radom ili porodicama ili svojom domovinom. Vi mislite da su te veze emocionalne? Logika kojoj se ne može protiviti jeste najčvršća veza. Znam to." Glas joj je podrhtavao i postade nesiguran. "Učinila sam što sam morala, sada je nestalo logike i ne znam šta... Ne znam."

     Fleming sede pored nje. "Mogla si mi to i ranije reći..."
     "Rekla sam sada." Ona ga pogleda u lice. "Došla sam vama."
     "Suviše je kasno." Fleming pogleda na gazu i zavoje na njenim rukama, misleći na ožiljke koje je još nosila, načinjene voljom mašinerije. "Ništa ih na svetu neće zadržati da ga ponovo ne sagrade."
     "Ali ne mogu bez šifre plana."
     "Ona još postoji."
     "Niste...?" Čak i ako je posumnjao u njene ranije proteste, nije bilo sumnje u očajanje koje je sada izbijalo iz njenog glasa i očiju.
     "Nisam mogao da razvalim orman, a jedini ključ je kod Kvadringa."
     Ona poče da pretura po džepu svoga anoraka. "Ja imam jedan."
     "Ali rekli su mi da je onaj jedini."
     Ona izvadi ključ, trgnuvši se kada zavojima dotače poklopac džepa. "I jeste izuzimajući ovaj moj, ali za njega niko nije znao." Ona mu ga pruži. "Možete da odete i da dovršite."
     Bilo je tako lako, tako neverovatno, eto nečega što mu je bilo potrebno iznad svega, a sada nije imao sredstava da se vrati u blok kompjutera da to upotrebi.
     "Moraćeš ti da odeš." Ona se zašuška jorganom, ali ga on strgnu i uhvati je za ramena. "Ako ga stvamo mrziš... ako zaista želiš da ostaneš slobodna... sve što treba da uradiš jeste da uđeš, otključaš orman i izvadiš original poruke, on je na traci, i moje proračune koji su na hartiji, i program na izbušenim karticama. Spali sve papire, a kada to središ možeš uključiti magnetofon. To će izbrisati traku. Onda brzo beži napolje."
     "Ne mogu."
     On je prodrma, a ona tiho zaječa od bola. "Moraš da odeš tamo."
     Bio je preplavljen uzbuđenjem ne prestajući da misli na posledice po sebe ili po nju i na sudbinu svih njih, sada kada je ona živa, a pogotovu na ono što je bilo bitno i neodložno.
     "Moći ćeš da prođeš pored stražara bez uznemiravanja. Ovo će ti biti potrebno da sakriješ zavoje." On uze par velikih vozačkih rukavica iz fioke i poče da ih navlači na njene ruke.
     "Nemojte, molim vas!" Ona uzdrhta kad rukavice dodirnuše zavoje, ali je on ipak navlačio, veoma lagano i krajnje pažljivo.
     "Možeš spaljivati na podu. Daću ti šibice."
     "Ne šaljite me. Molim vas, ne šaljite me." Oči su joj plamtele od straha, a njeno lice beše i dalje bledo uprkos viskiju. "Ne mogu to da učinim."
     "Možeš." On ugura šibice u njene džepove, nežno je dovede do vrata i otvori ih. Pred njima se ukaza tama noći koja se rasprostirala iznad beline tla. Sneg je prestao da pada i vetar je malaksao. Logorske svetiljke bacale su hladnu svetlost koja je bila jedva dovoljna da se nazru tamne konture zgrada sa krovovima prekrivenim belim prahom. On reče: "Ti to možeš uraditi."
     Ona je oklevala, a on je uze za ruku. Malo zatim ona iziđe, uputivši se preko snega u blok kompjutera. Fleming ju je ispratio dokle je smeo. Kada su stigli gotovo u vidno polje straže, on je blago dotaknu po ramenu.
     "Srećno", reče i vrati se protiv volje u svoju kućicu. Temperatura je spala i bilo je veoma hladno. On oseti kako drhti; zatvori vrata, ode do prozora i, namakavši zavese, namesti se da motri odatle. Do toga trenutka nije osećao napore prošlih nekoliko časova, ali dok je stajao čekajući, oni se sručiše na njega preplavivši ga umorom. Čeznuo je za tim da legne u postelju i zaspi, a kada se probudi da sve bude gotovo. Pokušavao je da zamisli šta devojka radi, da smisli alternative šta se sve može dogoditi i kakav bi bio ishod, ali njegov um nije mogao da prevaziđe događaje te večeri i sliku male blede figure koja se kreće po snegu.
     A nije se mogao ni zagrejati. Uključi električni radijator i nasu još malo viskija. Bi mu krivo što ga je ranije tako izdašno trošio, pa je sada njegov efekat bio umanjen. Krojio je raznovrsne planove o sebi i Džudi ako se ikada sasvim izvuku iz svega ovoga. Naslonivši se na prozorsku dasku čekao je, strašno dugo kako mu se činilo, zureći u nenarušen mir noći.
     Oko tri sata ponovo poče sneg, ali sada bez vetra, tromo i uporno, a sijalice koje su na pojedinim mestima oko logora svetlele cele noći, jedva su se nazirale, zaklonjene slapovima belih pahuljica.
     Jedno vreme nije bio siguran da li je ugledao dim u svetlosti sijalice koja je gorela pored zgrade kompjutera, ili je to bio samo sneg, potom začu zvono za uzbunu i uzbuđene uzvike stražara. Podigavši kragnu kaputa, on otvori prozor, i odmah je mnogo jasnije čuo i video šta se dešava. Bilo je sasvim sigurno da je to dim.
     Nagon ga je terao da istrči i da se lično uveri šta se dogodilo, da nađe devojku i da otkloni sa sebe bilo kakvu sumnju u vezi s vatrom, ali znao je da tu ne može ništa da učini sem da se osloni na to da će zabuna i pomrčina učiniti svoje i da će devojka imati dovoljno vremena. Sa toliko dima u prostoriji kompjutera mora biti da sad vlada pravi pakao, tako da je bilo prilično verovatno da ništa neće preostati, možda ni sama Andre. On iznenada oseti da su njime ovladala osećanja; naravno da je želeo da ona nestane i da se ukloni sa puta, ali mu ipak nije palo na pamet da je šalje u smrt. Jedan deo u njemu želeo je da ona živi, i on se oseti veoma odgovornim za nju. Šta god da je predstavljala, tri četvrtine nje koje je on razumevao pripadale su biću sa osećanjima, strahovanjima i uzbuđenjima kojima je on pomogao da se razviju, jer sada, pošto je veza između nje i intelekta koji je njome upravljao bila presečena, ona je bila u paklu, i možda je jedino on mogao da dosegne do nje i da je spase. Ukoliko već nije bila mrtva.
     Iznenada poče da zavija logorska sirena, žalosno i preteće, i izgledalo je da su se upalile sve svetiljke u logoru i da poigravaju zamagljene pahuljicama. Kroz zavijanje sirene čulo se kako se motori stavljaju u pokret, a iza glavne stražare naglo izbi beli zrak reflektora i polako poče da kruži logorom.
     Zamislio je plimu uzbuna i naređenja koja poput talasa preplavljuje instituciju: stražar poziva stražaru, komandir straže Kvadringa, dežurni oficir patrolu za obezbeđenje, vatrogasnu četu i logorsku stražu, Kvadring Džirsa, a Džirs verovatno London, pospanog ministra i komandanta oblasti koji nespretno skaču iz postelja u pidžamama da bi se uključili u sprečavanje sabotaže ma kakva ona bila.
     Naprezao je oči ne bi li video šta se događa iza svetlošću obasjanog snežnog zastora, proklinjući sirenu koja je nadjačavala ostale zvuke. Požarna kola projuriše kraj njegove kućice, zvoneći i urlajući, a njihovi farovi i zrak reflektora osvetljavali su siluete ljudi koji trče - Ijudi u kabanicama koje su zakopčavali u hodu i vojnika sa automatskim puškama i puškomitraljezima. Prođe još jedan automobil - landrover sa radarom koji se obrtao na njegovom krovu - a onda se sijalice pogasiše i sirena umuknu, ostavivši za sobom metež zvukova i snegom prikrivenih kretnji u tami. Trenutak kasnije sinu još jedan reflektor, oblivajući svetlošću otvoreni prostor između stambenih četvrti i tehničkog dela logora u kome se nalazila zgrada kompjutera i, uza sve to, besomučno ulete još jedno vozilo. Bio je to otvoreni džip, i on razgovetno ugleda Kvadringa kako sedi pored vozača i govori u slušalicu poljskog telefona. Jedna figura pretrča ispred kola i za delić sekunde on pomisli da je to devojka, a onda prepoznade Džudi, sa kaputom prebačenim preko ramena i raščupanom kosom koja joj je bila rasuta preko lica. Džip se zaustavi, Kvadring joj nešto reče odsečno, a vozač ponovo krenu. Džudi preseče nazad i potrča Flemingovoj kućici.
     Gurnu vrata bez kucanja i pogleda unezvereno unaokolo pre no što ga spazi.
     "Šta se dogodilo?" upita zadihano.
     Odgovorio je ne okrećući glavu od prozora: "Uspela je, Andre je to učinila. To gori šifra."
     "Andre?" Ona mu pride ne razumevajući. "Ali ona je mrtva."
     Nije bilo mnogo vremena za objašnjavanje, ali on joj ukratko ispriča dok je stajala pored njega zureći napolje.
     "Mislila sam da si ti", reče ona, shvatajući delimično. "Ipak hvala bogu na tome."
     "Šta je rekao Kvadring?" upita on.
     "Samo da ga sačekam ovde."
     "Da li ju je pronašao?"
     "Ne znam. Mislim da nema pojma o čemu se radi. Izdavao je naređenja patrolama da raščiste logor, a ukoliko neko ne posluša - streljanje na licu mesta."
     Odjeci pucnjave i vozila u pokretu još više se prigušiše; šta god da se dešavalo - dešavalo se s druge strane logora. Stub dima iz zgrade kompjutera bio je sve veći i gušći, a plameni jezik koji se izvijao iz njenog središta, jasno se uočavao između belih mrlja koje su činili reflektori. Fleming i Džudi su posmatrali i osluškivali bez reči, potom se iz te zbrke ispred njih začu oštro pucketanje rafala, za njim je sledio još jedan, pa još jedan.
     Fleming se ukoči.
     "Znači li to da su je pronašli?" upita Džudi.
     On ne odgovori. Sada je prostor ispred kućice bio prazan. Svetlost reflektora koja se bila malo udaljila, sada se delimično vratila, bacajući manji tračak nejasne svetlosti preko nje; u prvi mah ne osvetli ništa sem snega koji je padao. Tada se na toj ničijoj zemlji pojavi sićušna figura, bleda i gotovo nevidljiva, doteturavši se iz senke između dveju zgrada.
     "Andre!" prošapta Džudi.
     Devojka je napola trčala, napola se saplitala, izgubivši pravac. Ona utrča u zrak svetlosti, stade za trenutak, trepćući i vrati se nazad. Izgledalo je da je posada reflektora nije opazila, ali odjeknu još jedan pucanj, bliže njima, i tane profijuka između zgrada.
     Džudini prsti se zgrčiše u Flemingovu ruku. "Ubiće je."
     Odgurnuvši je; on se okrete i pritrča vratima.
     "Džone! Ne izlazi!"
     "Ja sam je poslao!" On dohvati svetiljku koja je stajala pored kreveta i iziđe ne osvrćući se. Džudi pođe za njim do vrata, ali on odmah nestade u snežnoj pomrčini između kućica.
     Držao se zaklona iza kućica koliko god je mogao, a onda pretrča preko mlaza svetlosti ode u mrak sa druge strane. Ovoga puta, posada reflektora beše na oprezu. Beli zrak ga osvetli zasenivsi zgrade iza njega, aIi njemu je to samo pomoglo. Dok je trčao, on ugleda devojku naslonjenu na zid pred njim. Sneg je otežavao hodanje, ali njemu pođe za rukom da trći sve dok ne stiže do nje i dok je, povukavši je iz sve snage, ne skloni iza ugla u mrak.
     U prvi mah ona ga nije prepoznala kad se zajedno skljokaše dašćući. On ju je pridržavao jednom rukom.
     "Ja sam", reče on i setivši se flaše u džepu, izvuče je i silom joj sasu u usta ostatak viskija. Ona se zakašlja i naglo proguta, a onda uspe da se s naporom podigne na noge.
     "Učinila sam", reče i, mada je bilo suviše mračno da bi joj video lice, on je znao da se smeši.
     "Kako si izišla?"
     "Kroz prozor u zadnjem delu."
     "Pst." Stavi joj prst na usta i privuče je k sebi. Na otvorenom prostoru reflektor je pretraživao tamo-amo, a grupa ljudi u ratnoj opremi, dvojica po dvojica, prođe pokraj njih zavirujući na sve strane, sa puškama na gotovs. Pokušao je da smisli šta da radi dalje. Da se vrate u njegovu kućicu bilo je neizvodljivo, a ako bi se sakrili negde drugde u logoru, verovatno bi ih iznenadili i pokosili mecima ljudi koji bi najpre pucali, a tek onda pogledali na koga su pucaii. Čak bi i predaja verovatno značila izazivanje smrti u tami i histeriji ove noći. Činilo mu se da im je jedina nada da se održe do zore, kada će traganje postati manje uzrujano i kontrolisanije. Postajao je samo jedan put da sa mesta na kome su se nalazili stignu do ograde logora, a da ne pređu snop jednog od reflektora; njime bi mogli da se domognu žičane ograde iznad staze na grebenu koja je vodila do pristaništa u zalivu. Obuze ga jedna uspomena - veoma daleka uspomena - i ispuni mu misli, tako da se sve one usmeriše ka pristaništu i čamcu. On čvrsto obuhvati Andre oko struka, pridržavajući je.
     "Hajde", reče. On ju je napola vodio, napola nosio preko snegom prekrivenih delova zemljišta između zgrada, idući u cik-cak iz jednog zaklona u drugi, skrećući kad god bi se začuli glasovi i pri tom idući novim pravcem. Izgledalo je nemoguće da ih za trenutak ne otkriju, ali sneg je ublažavao bat njihovih koraka. Andre je ubrzano i isprekidano disala i očigledno nije mogla još dugo da ide; on se seti da će naići na kružnu žičanu ogradu kada budu stigli do grebena - posle Bridžerove smrti ona je pojačana - a na ulazu najbližem stazi, sigurno će se nalaziti stražar. Na prvi pogled izgledalo je beznadežno, ali nešto skriveno u njegovom umu teralo ga je da istraje i on se kretao teškom mukom napola zaslepljen od snega, dok se devojka svom težinom naslanjala na njega, saplićući se. Tada se priseti šta je to što je sve vreme tražio.
     Čitavog prethodnog dana ljudi su pri kraju logorskog kruga na grebenu raskrčivali zemljište za novu zgradu, odmah pored žičane ograde, buldožerom koji su ostavili kada su prekinuli posao. Bilo je možda suviše hladno da bi uspeo da mu pokrene motor, ali s druge strane, on je projektovan tako da može ostati napolju preko noći, a da se ipak ujutru lako pokrene. Vredelo je pokušati ukoliko budu uspeli da stignu do njega.
     I on je jedva dolazio do daha kad su stigli do poslednjih zgrada, a ostalo je još dobrih pedesetak metara zatravljenog zemljišta da bi se domogli tamnog obličja buldožera. On i devojka se nasloniše na zid prema moru; on sa bolom napuni pluća hladnim vazduhom. Nije pokušavao da progovori, a ona kao da to nije ni očekivala, ili mu je verovala bez pogovora, ili je bila suviše iscrpljena da bi razmišljala, ili i jedno i drugo. Jedna motorizovana patrola prođe pored njih i žice - vojni kamion sa reflektorom na krovu kabine i nerazgovetne figure voda ljudi u crnom - a onda zavlada mir.
     "Sad!" reče on; pokazujući napred i podigavši je, on pretrča preko snegom prekrivene trave. Još pre nego što su prešli pola puta, ona se dvaput saplete, a poslednjih dvadesetak metara nosio ju je: glava i grudi su mu pucali kada su stigli do buldožera, a kada ju je spustio, ona se jeknuvši ispruži na zemlju.
     On se pope na buldožer i pogleda unaokolo. Očigledno ih niko nije video, i on se poče nadati da će ga, ako motor krene, smatrati za neko od vozila obezbeđenja. Motor se pokrete pri prvom okretaju startera i on ga posle nekoliko opreznih turiranja ostavi u pogonu, pa siđe da pomogne devojci da se popne. Ona u prvi mah ne htede ni da se pokrene.
     "Hajde", reče on teško dišući. "Požuri. Još malo."
     Ona odgovori slabašnim glasom. "Ostavite me. Ne brinite za mene."
     On je podiže i, ne znajući ni sam kako, stavi je na neku kutiju pored sedišta za vozača.
     "Sad se drži čvrsto", reče i namesti je da se nasloni na njega. Do tog vremena je patrolni kamion već bio obišao položaj logorskog kruga i vraćao se k njima. Do sada je Kvadring verovatno stigao u njegovu kućicu po Džudi i saznao da su on i Andromeda pobegli. Prostorija sa kompjuterom verovatno je već predstavljala sagorelu masu pepela i ugaraka koja se dimila, a poruka sa daljine od hiljadu miliona, miliona kilometara i sve što je proizašlo iz nje nestali su zauvek. Ostalo je jedino da se devojka negde skloni, da se nekako sakrije, i da preživi. On opkorači sedište, pritisnu nogom kvačilo i ubaci u brzinu.
     Kada je popustio kvačilo, buldožer skoči napred i gotovo stade, ali on snažno pritisnu papučicu gasa i teško ga okrenu prema ogradi. Preko ramena je video svetlost koja se približavala, ali sada se nije moglo natrag. Pritisnuo je papučicu gasa do kraja i držao je tako dok prednji deo branika ne udari u ogradu. Žičana ograda puče i iskida se pod gusenicama, otvarajući prolaz.
     On isključi motor i siđe vukući devojku sa sobom. Masivna mašina stajaše u otvoru na ogradi, ispunivši ga kao čep, a on i Andromeda behu napolju na snegu. Oprezno ju je vodio okolo prema ivici grebena i, pognuvši se, potrča u zaklon iza žbunja koje je zaklanjalo gornji deo staze prema pristaništu. Svetlost sa kamiona koji se približavao bila je sve jača, i on iz žbunja vide da ona osvetljava buldožer. Bio je suviše zaslepljen svetlošću i snegom da bi video sam kamion, a strepeo je da bi to moglo biti patrolno vozilo puno ljudi. Tada svetlost skrenu, sneg se iščisti za trenutak i on vide da se to kola sa radarom probijaju kroz žicu. Radar se beznadežno okretao unaokolo iznad kabine.
     On uze Andre pod ruku i povede je do staze na grebenu. Posle druge krivine upali baterijsku lampu i pođe brzinom koju je ona mogla postići bez njegove pomoći. Ona je odnekud izvukla još malo energije i išla je za njim, čvrsto se držeći za njegovu ruku. Na kraju staze nije bilo stražara, a tišinu pristaništa narušavalo je samo šljapkanje talasića o nasipe.
     Izgledalo je kao da su hiljadu kilometara udaljeni od ludnice iznad sebe, i to im je u neku ruku otežavalo napredovanje.
     Tokom zime svi mali čamci bili su izvučeni na obalu i privezani; u vodi je bio jedino dežurni čamac, neka vrsta malog kitolovca s motorom u sredini; on se očešavao i lupkao o bok keja. Fleming ga je ranije koristio u letnjim mesecima kad je želeo da se osami, i osećao je prema njemu neku mešavinu ljubavi i mržnje, kakvu mora biti oseća i jahač prema upornom i tvrdoglavom starom konju. On ugura Andre u njega, otkači užad na pramcu i na krmi i poče da tumara lampom po mraku tražeći kurblu. Njega nije bilo tako lako pokrenuti kao buldožer. Obrtao je ručicu sve dok mu niz lice ne poteče znoj pomešan sa snegom, i on poče da se kaje što ga je uopšte i dirao. Andre se sklupča ispod jedne od ivica čamca, dok je sneg padao na njih, topeći se u vodi koja je prodirala u korito čamca. Ona nije postavljala nikakva pitanja dok je on, teško dišući i znojeći se, obrtao zarđalu ručicu, samo bi povremeno zaječala. On ne reče ništa, već nastavi da okreće ručicu sve dok se motor ne pokrenu posle niza trzaja.
     On ga pusti da malo radi na prazno; čamac je podrhtavao prporeći iz auspuha iznad same vode, a potom pokrete ručicu i otvori leptir karburatora. Pristanište namah iščeze, i oni behu sami u praznoj pomrčini nad vodom. Fleming nikada ranije nije plovio po snežnom vremenu. Vladao je čudnovat mir. Pahuljice su kružile oko njih topeći se pri dodiru sa vodom. U stvari, izgledalo je da je toplije nego na kopnu dokle god su bili u zaklonu zaliva.
     Ispred točka kormila - koji je ličio na upravljač nekog veoma starog automobila - nalazio se mali kompas, i Fleming ga je upravljajući jednom rukom, drugom rukom osvetljavao baterijskom lampom. Znao je pravac prema ostrvu bez razmišljanja, kao i to koliko se otprilike treba prepustiti struji. Po ovom mirnom moru mogao je približno da odredi brzinu čamca i, gledajući na časovnik svakih nekoliko minuta, udaljenost od ostrva. Toliko je to ranije često izvodio da je računao da ima dobre šanse da uspešno pristane naslepo. Jedino se nadao da će čuti razbijanje talasa o stene ostrva pre nego što stignu na dužinu čamca udaljenosti od njih.
     Zamolio je Andre da stane na pramac i da osmatra, ali ona isprva ne odgovori. Nije se ni za trenutak usuđivao da napusti kormilo i kompas.
     "Ako možeš da odeš napred, kreni", reče on ponovo, "i osmatraj."
     On ugleda kako se ona polako kreće prema pramcu.
     "Neće još dugo trajati", reče joj s više nade nego što je osećao.
     Čamac se teško probijao deset, petnaest, trideset minuta. Kada malo odmakoše od obale, uleteše u mali kovitlac; malo su propadali i valjali se, ali sneg prestade i noć postade nešto manje mračna. Fleming se pitao da li su dovoljno daleko od grebena da bi mogli biti primećeni na ekranu radara, a takođe i šta se dešava iza njih u logoru i šta ih čeka u pomrčini ispred njih. Bolele su ga oči, glava i leđa - u stvari svaki delić tela - i morao je stalno da se hrabri podsećajući se na devojčine izgorele ruke sa otvorenim ranama.
     Posle četrdesetak minuta, Andre ga pozva. On smanji gas i upravi čamac prema tamnijem obličju pred njima, a zatim okrenu kormilo tako da su sada jurili pored glatke stenovite strane ostrva. Nastavili su veoma sporo, gotovo pipajući, osluškujući udare talasa koje je podizao pramac broda, sve dok se, desetak minuta kasnije, zid stene ne razmače i oni začuše nežno udaranje talasa o žal.
     Fleming nasuka čamac i prenese devojku na pesak preko gorke vode koja mu je dopirala do kolena. Na nebu se sada već pomaljala svetlost; nije to bilo svitanje, nego verovatno mesečina, i on prepoznade uzan peskovit zaton kao onaj koji je otkrio sa Džudi onog ranog prolećnog popodneva; pre toliko vremena, kada su pronašli Bridžerove papire u pećini. Bilo je to tužno, ali u isto vreme i utešno sećanje, pa on na neki iracionalan način oseti prisnost prema zatonu.
     Pogleda okolo tražeći mesto gde bi se odmorili. Bilo je suviše hladno da bi se usudili da spavaju pod otvorenim nebom, čak i ukoliko bi mogli zaspati, tako da se on uputi ka ulazu u pećinu i duž tunela koji je istraživao sa Džudi. Više nije imao snage da pridržava Andre, nego je polako išao napred, govoreći joj preko ramena kako bi je ohrabrio.
     "Osećam se kao Orfej", reče on sam sebi. "Legende se prepliću - ranije sam se osećao kao Persej."
     Osećao je ošamućenost i slabu vrtoglavicu tako da dva puta zaluta u mračnim tunelima. Tražio je visoku odaju u kojoj su našli jezero, jer se sećao da je imala peskovito dno na kome su mogli da se odmore; ali posle izvesnog vremena shvati da je pošao pogrešnim putem. Okrenu se, šetajući lampom da bi upozorio Andre. Ali nje više nije bilo iza njega.
     Iznenada uspaničen, on potrča nazad saplićući se putem kojim je došao, pozivajući je po imenu i obasjavajući lampom jednu i drugu stranu tunela. Eho njegovog glasa bio je jeziv, a to je bio jedini zvuk sem onoga što su ga proizvodile njegove cipele po šljunku. Na strmom ulazu se zaustavi, pa se ponovo vrati. Ovo je neverovatno, reče on samom sebi, jer nisu daleko odmakli. On prvi put oseti mržnju prema devojci koja je bila sasvim nelogična; ali logika mu je sve manje i manje značila. Kada je ponovo sišao u tunel primeti da ima više ogranaka nego što ih se on sećao; izgledalo je da to što su se oni neprimetno množili u tami spada u tajanstvenu besmislenost ovoga mesta. Ispitao je neke od, njih, ali morao je da se vrati istim putem jer su oni, na ovaj ili onaj način, postajali neprohodni, a onda se iznenada nađe u visokoj odaji koju je promašio.
     Zastade i ponovo zovnu, polako okrećući lampu na sve strane. U svakom slučaju, zaključi, ona mora biti ovde: nije mogla daleko da odmakne, umorna i po tami. Upravi snop svetlosti lampe na peskovito dno i spazi tragove njenih stopala. Oni su vodili do sredine pećine i tu su naglo nestajali. Njega prođe jeza od glave do pete. Poslednji otisak bio je u mulju na steni pored jezera, a pri obali je plivala jedna od njegovih rukavica. Ništa sem toga.

     Nikada nije našao ništa sem toga. Naučili su je tolikim stvarima, razmišljao je tužno, ali nikada je nisu učili da pliva. Osetio je jako probadanje tuge i griže savesti; sledeći sat je proveo u morbidnom i beznadežnom pretraživanju pećine, a potom se umorno vratio na obalu i tu između dve stene preležao do zore. Nije se plašio spavanja; imao je veći, poludelirijumski, strah od nečega neizrecivog što će izići kroz otvor tunela - nečeg neuhvatljivog sa udaljenosti od hiljadu miliona, miliona kilometara - nečeg što se njemu prvom obratilo jedne tamne noći kao što je ova.
     Ne iziđe ništa, a posle jednog ili više časova od svanuća sa pučine uplovi jedan torpedni čamac. Nije ni pokušavao da se pokrene, čak i kada brod pristade na ostrvo, i posada ga zateče kako zuri u uvek promenljivo more.