11. PROTIVOTROV

     Upravo su joj prekrivali lice kad je Fleming stigao u bolesničko odeljenje. Ostalo troje ležahu tihi i nepomični u svojim posteljama, lica iscrpljenih i bledih poput jastuka na kojima su počivali. Doni, koja je ležala u pregrađenom prostoru pored devojke, održavana je u životu samo uz pomoć transfuzije. Ležala je nepomično kao mramorna statua nekog starog ratnika na njegovoj nadgrobnoj ploči. On je stajao gledajući u nju kad mu priđe Hanter.

     "Šta želite?" Hanter je bio iscrpljen i nervozan. Odustao je od napora da bude ljubazan prema Flemingu.
     "Ja sam pogrešio", reče Fleming posmatrajući iscrpljeno lice na jastuku.
     Hanter se osmehnu krajičkom usana. "Poniznost nije ranije spadala u vaše osobine."
     "U redu, onda - nije tako!" Fleming se naglo okrenu prema njemu, plamteći, i izvuče iz džepa nekoliko papira spojenih spajalicom. "Ali došao sam da vam ovo predam."
     Hanter sumnjičavo uze papire.
     "Šta je to?"
     "Formula enzima."
     "Kako vam je ona do đavola dopsela u ruke?"
     Fleming uzdahnu. "Protivzakonito. Kao što moram i sve ostalo da radim."
     "Zadržaću je ako nemate ništa protiv", reče Hanter. On je ponovo pogleda. "Zašto je precrtana?"
     "Jer je pogrešna." Fleming ukloni gornji list otkrivajući list ispod njega. "Ovo je prava formula. Bilo bi dobro da je što pre napravite."
     "Prava formula?" Hanter je izgledao pomalo pometen. "Ono što je kompujter dao Doni, suprotno je onome što je ona želela. Dao joj je negativ umesto pozitiva, tako reći da joj vrati milo za drago zbog male igrarije na koju sam je ja naveo."
     "Kakve igrarije?"
     "Dao joj je antienzim umesto enzima. Degeneratora ćelija umesto regeneratora. On verovatno deluje preko kože, pa su ga oni apsorbovali dok su radili na njemu." On podiže Doninu ruku koja je mlitavo počivala na čaršavu. "Ne možete ništa učiniti ukoliko ne spravite na vreme pravi enzim. Zato sam vam i doneo ispravljenu formulu."
     "Da li zaista mislite...?" Hanter se sumnjičavo namrtši na papire, a Fleming, podigavši pogled sa Donine ruke koju je još uvek držao, prezrivo pogleda u njega.
     "Zar ne želite da steknete ugled?"
     "Želim da spasem život", reče Hanter.
     "Onda iskoristite pravu formulu. Trebalo bi da deluje kao protivotrov onome što je Doni dobila, pa bi u tom slučaju trebalo da ima suprotno dejstvo. Možete bar probati. Ako ne..." On sleže ramenima i spusti Doninu izmršavelu ruku na čaršav. "Ova mašinerija napraviće svaku moguću gadost dokle god joj to odgovara."
     Hanter šmrknu. "Ako je tako prokleto pametna, zašto onda pravi ovakve greške?"
     "Nije ona pogrešila. Jedina greška sastoji se u tome što se sve ovo sručilo na pogrešnu osobu - na pogrešne ljude. Gonila je mene, i nije marila koliko će Ijudi stradati u toku tog procesa. Jedan od vaših trgovinskih sporazuma sa Intelom, i to je moglo zadesiti polovinu čovečanstva!"
     On ostavi Hantera koji se mrgodio na formulu, ali se očigledno osećao obaveznim da je isproba.
     Toga poslepodneva umro je i hemičar, ali je novi enzim bio sačinjen i dat dvoma preživelima. U početku se nije dogodilo ništa dramatično, ali uveče je bilo jasno da se razaranje usporava. Džudi posle večere poseti bolesničko odeljenje i krenu ka glavnom ulazu u susret Rajnhartu, koji je trebalo da stigne večernjim vozom. Kad je prolazila pored bloka u kome je bio smešten kompjuter, ona oseti neki poriv da uđe. Nije bilo dežurnog operatora i ona zateče Andre kako sedi sama za kontrolnim stolom, zureći pred sebe. Mesecima nagomilavana mržnja i godinama nagomlavana razočaranja iznenada uzavreše u Džudi.
     "Još jedna smrt", reče ona besno. Andre sleže ramenima, a Džudi oseti neodoljivu potrebu da je udari. "Profesorka Doni se bori za život. I mladić."
     "Znači da ima izgleda da će preživeti", reče devojka bezbojno.
     "Zahvaljujući doktoru Flemingu, a ne vama."
     "Nemam ja veze sa tim."
     "Vi ste dali formulu profesorki Doni."
     "Mašinerija joj je dala."
     "Dali ste je zajedno!"
     Andre opet sleže ramenima. "Doktor Fleming ima protivotrov. On je pametan - on ih može spasti."
     "Nije vam stalo, zar ne?" Džudi oseti da joj se oči užariše kad pogleda u nju.
     "Zašto bih marila?" upita devojka.
     "Mrzim vas." Džudi se osuši i grlo, tako da je jedva mogla da govori. Imala je želju da dohvati nešto teško i da joj time razbije glavu; ali tada je zazvonio telefon i ona je morala da ode do glavnog ulaza da bi dočekala Rajnharta.
     Devojka je sedela sasvim nepomično još dugo posle Džudinog odlaska, buljeći u kontrolnu tablu, a u očima joj se nakupi nekoliko suza - pravih ljudskih suza - koje se lagano skotrljaše niz obraze.

     Džudi odvede Rajnharta pravo u Flemingovu kućicu i tu mu izložiše stanje stvari.
     "A Madlena?" upita starac. Delovao je umorno i nesamopouzdano.
     "Hvala bogu, još je živa", reče Fleming. "Njih dvoje ćemo možda spasti."
     Rajnhart kao da se malo opusti i više nije izgledao tako umoran. Prihvatiše njegov kaput, smestiše ga u stolicu kraj radijatora i nasuše mu piće. Džudi se učini da on sada izgleda daleko stariji nego ikad ranije i prosto vredan sažaljenja. Bio je sada ser Ernest, i izgledalo je kao da ga je dodeljivanje ove titule konačno učinilo starim. Mogla je da shvati koliko je za njega bila daleko veza sa Doni iz mladih dana, i mogla je da oseti da se on uhvatio za njen život kao da je i njegov povezan sa njim na neki način. On uze svoje piće i pokuša da se seti šta je hteo da kaže.
     "Jeste li već rekli Džirsu?"
     "Šta bi Džirs učinio?" upita Fleming. "Jedino bi žalio što nisam ja u pitanju. Da je mogao, izbacio bi me iz logora i iz države. Još od početka sam govorio da je ovo podmukla stvarčica, ali svima je tako prirasla za srce. Koliko još treba da dokazujem pre nego što uspem da nekoga ubedim?"
     "Meni više nemaš šta da dokazuješ, Džone", reče Rajnhart umorno.
     "Pa, i to je nešto."
     "Ni meni", reče Džudi.
     "Oh, lepo, lepo. To znači da nas je troje protiv celokupnog ustrojstva."
     "Šta misliš da bih ja mogao učiniti?" upita Rajnhart.
     "Ne znam. Već čitavu jednu generaciju, vi imate za sobom polovinu nauke u ovoj zemlji - bar polovinu. Svakako da će vas neko slušati."
     "Možda Ozborn?"
     "Dokle god može da ostane čistih ruku." Fleming se zamisli za trenutak. "Može li on da mi izdejstvuje dozvolu za pristup kompjuteru?"
     "Mućni malo glavom, Džone. On odgovara vladi."
     "Možete li ga dovesti ovamo?"
     "Mogao bih da pokušam. Šta smeraš?"
     "O tome možemo i kasnije razgovarati", reče Fleming. Rajnhart izvuče vozni i avionski red vožnje iz džepa.
     "Ako sutra odem u London..."
     "Zar ne možete noćas?"
     "Ser Ernest je umoran", reče Džudi.
     Rajnhart joj se nasmeši. "Ser Ernesta možete sačuvati za vrtne zabave. Odleteću noćas."
     "Zašto se to ne može odložiti nekoliko časova?" upita Džudi.
     "Ja nisam više mlad, gospođice Adamson, ali nisam ni moribund." On se podiže. "Pozdravite Madlenu ako je..."
     "Svakako", reče Fleming, dohvativši starčev kaput i pomogavši mu da ga obuče. Rajnhart se uputi vratima zakopčavajući se u hodu. Tu se priseti. "Uzgred budi rečeno, poruka više ne stiže."
     Džudi pogleda u njega, pa u Fleminga. "Poruka?"
     "Odozgo." Rajnhart pokaza prstom na nebo. "Prestala je da stiže pre nekoliko nedelja. Možda je više nikad nećemo ni uhvatiti."
     "Možda smo uhvatili kraj nekog dugačkog prenosa", reče Fleming mirno, odmeravajući implikacije. "Da nije bilo onog neočekivanog uspeha u Bulderšou, možda je nikad ne bismo ni čuli i ništa se od ovoga ne bi dogodilo."
     "To je i meni palo na pamet", reče Rajnhart, uputivši mu još jedan umoran osmeh, zatim ode. Fleming je tumarao po sobi ramišljajući o onome što su rekli jedan drugome, a Džudi je čekala. Čuli su kako je Rajnhart pokrenuo motor svoga automobila i odvezao se, a kada je buka uminula Fleming se smesti pored Džudi da bi se odmorio, obgrlivši je rukom preko ramena.
     "Učiniću sve što želiš", reče mu ona. "Makar me izveli i pred vojni sud."
     "U redu. U redu." On povuče ruku.
     "Možeš mi verovati, Džone."
     On joj se zagleda u lice, a ona pokuša da ga očima uveri da može imati poverenja u nju.
     "Da, dakle..." izgledalo je da je manje-više ubeđen. "Znaš šta. Uspostavi internu vezu sa Londonom, privatno, odmah ujutru. Pokušaj da uhvatiš Ozborna kad profa bude sa njim i reci mu da povede sa sobom još jednog posetioca."
     "Koga?"
     "Ne tiče me se koga. Pripadnika reda podvezice, presednika Kraljevske akademije, nekakvog uštirkanog tipa iz Ministarstva. Pa i ne mora da dovede gospodina, samo njegovo odelo."
     "Ne uštirkanu košulju?"
     On se nasmeja. "Biće dovoljni šešir, tašna i kišobran na sklapanje. Ah, da, i kaput. Ti u međuvremenu nabavi za njega posebnu propusnicu. Je li u redu?"
     "Pokušaću."
     "Dobra si ti devojka." On je opet zagrli i poljubi. Ona se raspilavi, ali se onda izmače i upita ga: "Šta ti to nameravaš?"
     "Još ne znam ni sam." On je još jednom poljubi, a onda se odmače. "Sada ću malo da dremnem, ovo je bio paklen dan. Bolje bi bilo da odeš - moram malo da odspavam."
     On joj se ponovo nasmeši, a ona stište njegovu ruku i iziđe kao na krilima, topeći se od miline.
     Fleming se sanjivo svlačio kujući planove i sanjareći. Baci se u krevet i zaspa čim ugasi svetlo.
     Posle Rajnhartovog i Džudinog odlaska, logorom zavlada mir. Noć je bila mračna, sa severoistoka su nadirali oblaci, noseći sa sobom hladan vazduh i mogućnost da zasneži, zaklanjajući pun Mesec. Ali on je povremeno prosijavao kroz njih obasjavajući jednu vitku nerazgovetnu figuru koja se iskrade kroz prozor na zadnjem delu bloka kompjutera i, poput duha, krenu preko logora. Niko od stražara nije je ni opazio, a kamoli prepoznao kao devojku Andre, a ona, šunjajući se između kućica, krenu ka Flemingovoj kućici, napregnutog lica, noseći u rukama dvožilni izolovan provodnik.
     U Flemingovu sobu jedva se probijalo malo svetlosti kroz prozor, jer je on namakao zastore pre nego što je legao. On se ne pokrenu kad se vrata polako otvoriše i Andre se ušunja. Bila je bosonoga i vrlo oprezna, a na rukama je imala debele gumene rukavice. Uverivši se da Fleming spava, ona kleče do zida pored njegovog kreveta i uvuče dve žice sa jednog kraja svoga provodnika u utikače, čvrsto ih uglavljujući i izokrećući da bi došli u kontakt sa priključcima. Drugi kraj provodnika držala je podalje od sebe, razdvajajući žice palcem i kažiprstom, dva-tri centimetra od mesta sa kojih je izolacija bila skinuta, odakle su štrčale gole neizolovane žice. Zatim ustade i pođe polako prema Flemingu. Pošto je spavao, šanse da preživi pun napon bile su neznatne, pošto je ona mogla računati na to da će držati kontakte na njemu dovoljno dugo da bi njegovo srce prestalo da radi.
     Nije pustila ni glasa od sebe dok je primicala krajeve žice njegovim očima. Iznenada, bez nekog odredenog razloga, on se probudi. Razaznavao je jedino nečiju siluetu nad sobom i, više po nagonu negoli svesno, on podavi nogu i, ispruživši je, šutnu je svom snagom kroz čaršav i ćebe.
     Uhvati je za struk i ona se zanese preko sobe bolno zaječavši. On potraži prekidač noćne lampe i ukljući je. Za trenutak ga svetlost zaseni, i on se uspravi u krevetu zbunjen i teško dišući dok se devojka podizala na kolena, i dalje držeći krajeve žica. Shvativši šta se događa, on skoči sa kreveta, izvuče žice iz utikača i okrenu se njoj. Do tada je Andre već bila skočila na noge i dospela gotovo do izlaznih vrata.
     "Ne, nećeš!" On se baci na vrata. Držeći ruke za leđima, ona se postrance primicala stolu za kojim je on večeravao. Za trenutak je izgledalo kao da diže ruke od svega, ali se iznenada baci na njega držeći u desnoj ruci nož za sečenje hleba.
     "Droljo!" On je uhvati za zglob i, izvrnuvši ga, izbaci joj nož iz ruke, a zatim je odgurnu na pod.
     Ona je dahtala previjajući se na podu i držeći se za uvinut zglob, gledajući u njega više očajno nego besno. On se smiri i podiže nož, držeći je celo vreme na oku.
     "Neka - ubijte me." Sada se na njenom licu, a i u glasu, ogledao strah. "To vam neće ništa koristiti."
     "Neće?" Glas mu je podrhtavao, i on je halapljivo grabio vazduh.
     "To će samo malo odložiti stvari, i to je sve." Ona ga je napregnuto posmatrala dok je otvarao fioku i stavljao nož unutra. To kao da je ohrabri i ona sede.
     "Zašto hoćeš da me likvidiraš?" upita on.
     "To je bilo prvo na redu što je trebalo učiniti. Upozorila sam vas."
     "Hvala." On se uzmuva, zakopčavajući pidžamu, nazuvajući papuče i dolazeći k sebi.
     "Predvidljivo je sve što god vi činite." Ona je ponovo delovala pribrano. "Ne možete ništa, što već nije uzeto u obzir."
     "Šta je sada na redu?"
     "Ako odete, idite odmah i ne mešajte se..."
     On joj priđe. "Diži se." Ona ga pogleda iznenađeno.
     "Diži se." Pričeka dok je ona ustajala, a onda joj pokaza stolicu. "Sedi tamo."
     Ona ga još jednom začudeno pogleda, pa sede. On priđe i stade iznad nje.
     "Zašto činiš samo ono što mašinerija želi?"
     "Vi ste takva deca", reče mu ona. "Vi mislite da smo nas dvoje rob i gospodar, mašinerija i ja, ali mi smo oboje robovi. Mi smo kontejneri - koje ste vi napravili - nečega što vi ne shvatate."
     "Da li ti shvataš?" upita Fleming.
     "Mogu da sagledam razliku između naše inteligencije i vaše. Mogu da sagledam da će naša nadvladati, a da će vaša izumreti. Vi verujete da predstavljate vrhunac i krunu svega, najsavršeniji svet..." Ona zaćuta i poče da masira zglob na mestu gde joj ga je zavrnuo.
     "Ja tako ne mislim", reče on. "Jesam li te povredio?"
     "Ne tako strašno. Vi ste pametniji nego većina ostalih, ali ne dovoljno - vi ćete nestati kao i dinosaurusi. I oni su nekada vladali Zemljom."
     "A ti?"
     Ona se nasmeši, i to je bilo prvi put da je video kako je učinila tako nešto. "Ja sam karika koja nedostaje."
     "A ako te uništimo?"
     "Napraviće oni drugu."
     "A ako uništimo mašineriju?"
     "Isto."
     "A ako uništimo i vas dvoje i poruku i naš rad na njoj tako da ništa ne ostane? Poruka više ne stiže - jesi li znala za to?" Ona odmahnu glavom. Njemu sinu u glavi da je ona potvrdila sve čega se on plašio, ali isto tako i plan kako da se tome suprotstavi. "Tvoji prijatelji gore umorili su se od razgovora sa nama. Sada ste prepušteni sami sebi, ti i kompjuter. Pretpostavimo da uništimo vas dvoje?"
     "Tada ćete za izvesno vreme oterati jednu višu inteligenciju sa Zemlje."
     "Onda je to ono što moramo učiniti."
     Ona ga pogleda samouvereno. "Ne možete."
     "Možemo pokušati."
     Ona opet odmahnu glavom, sporo i nekako setno. "Odlazite. Živite životom kakvim želite, dok možete. Ne preostaje vam ništa drugo."
     "Ukoliko mi ti ne pomogneš." On joj uzvrati pogled i upilji se u nju kao što je to učinio ranije u zgradi kompjutera. "Ti nisi samo mašina koja misli. Ti si stvorena prema našem obličju."
     "Nisam!"
     "Imaš čula - osećanja. Tri četvrtine tebe pripadaju ljudskom biću prinudno povezanom sa nečim što je stvoreno da nas uništi. Sve što treba da učiniš da bi nas spasla, a sebe oslobodila, jeste to da promeniš poredak ubacivanja." On je uhvati za ramena kao da hoće da je prodrma, ali ona otrese njegove ruke.
     "Zašto bih?"
     "Jer to želiš, tri četvrtine tebe..."
     Ona ustade i udalji se od njega.
     "Tri četvrtine mene predstavlja nesretan slučaj. Zar ne mislite da dovoljno patim i bez toga? Zar ne shvatate da bivam kažnjavana čak i zato što vas samo slušam?"
     "Hoćeš li biti kažnjena noćas?"
     "Neću ukoliko vi odete." Ona krenu prema vratima oklevajući, kao da očekuje da je on zaustavi, ali on je pusti da ode. "Poslao me je da vas ubijem."
     Bila je veoma bleda i lepa dok je stajala u tamnom dovratku, govoreći bez uzbuđenja ili zadovoljstva. On je pogleda cereći se.
     "Dakle, ratna sekira je iskopana", reče.

     Pored železničke stanice u Tornesu postojao je jedan mali cafe u kome Džudi ostavi Fleminga dok je ona čekala voz iz Aberdina. To se dešavalo odmah sledeće večeri. Rajnhart je bio hitar. Fleming je čekao u zadnjoj sobici koju su ranije rezervisali. Bila je to bedna i nevesela sobica. U njoj su se isticali jedan stari seoski sto i nekoliko stolica. Zidovi su bili trošni, bedno okrečeni i prekriveni bezbojnim reklamama za koka-kolu i kiselu vodu. On otpi gutljaj iz svoje flaše. Čuo je kako vetar, huji napolju, a potom kloparanje dizelke koja je stizala sa juga. Ona se zaustavi u stanici, bučno dašćući. Malo zatim začu se zvižduk i pisak sirene; ona ode, ostavljajući za sobom tišinu koju ponovo narušiše fijuk vetra i koraci na šljunku ispred cafea.
     Džudi uvede Rajnharta i Ozborna u sobu. Bili su umotani u zimsku odeću, a Ozborn je nosio prilično velik kofer.
     "Duva kao da će mećava", reče on spuštajući kofer. Izgledao je nesrećan i potpuno van sebe. "Možemo li ovde da razgovaramo?"
     "Rezervisano je za nas", reče Džudi. "Ja sam se pobrinula za čoveka."
     "A dežurni operator?" upita Rajnhart.
     "I za njega sam se pobrinula. On zna šta treba da radi i neće nas odati."
     Rajnhart se okrete Flemingu. "Kako je Madlena Doni?"
     "Izvući će se. I momak, takode. Enzim dobro dejstvuje."
     "Pa, hvala bogu." Rajnhart raskopča kaput. Put nije nepovoljno uticao na njega; u stvari, aktivnost kao da ga je osvežila. Izgledalo je da je Ozborn najpotišteniji od svih.
     "Šta ćete da učinite sa kompjuterom?" upita on Fleminga.
     "Pokušaću da mu izbrišem pamćenje, inače..."
     "Inače šta?"
     "To bismo i želeli da saznamo. On je ili namerno zao, ili se zapetljao. Ili je programiran da radi ovako, ili se nešto poremetilo. Ja mislim da je u pitanju ovo prvo. Uvek sam tako mislio."
     "Nikada niste uspeli da to dokažete."
     "A ovo sa Doni?"
     "Potrebno nam je nešto određenije."
     "Ozborn će se obratiti ministru", ubaci Rajnhart. "Obratiće se i predsedniku vlade ako bude potrebno. Zar ne?"
     "Ukoliko dobijem dokaze", reče Ozborn.
     "Ja ću vam dati dokaz! Sinoć je još jednom pokušao da me ubije."
     "Kako?"
     Fleming im ispriča. "Na kraju sam izvukao istinu iz nje. Treba ponekad da pokušate - tada biste poverovali u to."
     "Potrebno nam je nešto naučnije."
     "Dozvolite mi da provedem nekoliko časova sa njim." On pogleda u Džudi. "Jesi li mi donela propusnicu?"
     Džudi izvadi iz tašne tri propusnice i dade svakome od njih po jednu. Fleming pročita onu koju je dobio i isceri se.
     "Tako znači, ja sam službenik Ministarstva? Ala će biti gužve."
     "Zbog ovoga ja stavljam na kocku svoju reputaciju", reče Ozborn nesrećno. "To samo treba da posluži ispitivanju terena, a ne nekakvoj nepotrebnoj akciji."
     Fleming prestade da se smeje. "Želite li da mi budu vezane ruke?"
     "Zar ne shvatate kakvom se riziku izlažem?" reče Ozborn.
     "Riziku! Trebalo je da sinoć budete u mojoj kućici!"
     "Voleo bih da sam bio, tako bih bar znao na čemu sam. Ova država, mladi čoveče, zavisi od te mašinerije..."
     "Koju sam ja napravio."
     "Potencijalno, ona nam znači više od parne mašine, atomske energije, ili bilo čega drugog."
     "U tom slučaju, sve postaje još značajnije..." poče Fleming.
     "Znam! Nemojte vi meni da solite pamet. Zar mislite da bih uopšte i bio ovde kada ne bih smatrao da je značajno i da nisam visoko cenio vaše mišljenje? Ali, ima načina i načina."
     "Znate li vi neki bolji način?"
     "Što se tiče proveravanja - ne. Međutim, dalje od toga se ne sme ići. Čovek u mom položaju..."
     "Kakav je to vaš položaj?" upita Fleming. "Najplemenitiji od svih Rimljana?"
     Ozborn uzdahnu. "Dobili ste svoju propusnicu."
     "Dobio si što si tražio, Džone", reče Rajnhart.
     Fleming uze kofer i stavi ga na sto. Otvori ga i izvadi tamni kaput od velura, crn šešir i tašnu, i pripremi se za svoju ulogu. Sve je ovo bilo pogodno za tamnu noć, ali se nije baš suviše slagalo sa njegovim licem.
     "Više ličiš na neko strašilo nego na državnog službenika", reče Rajnhart smešeći se.
     Džudi se savlađivala da se ne počne kikotati. "Neće te mnogo zagledati ako budeš sa mnom."
     "Shvataš li da bi te zbog ovoga streljali?" reče Fleming nežno.
     "Neće ukoliko nas ne otkriju."
     Ozborn nije voleo šale kojima se prikrivala napetost kod drugih; on ih nije shvatao - i sam je bio suviše napet.
     "Ostavite to, hoćete li?" Zatim pogleda koliko je sati.
     "Moramo sačekati da padne mrak, kad dnevna smena završava posao", reče Džudi.
     Fleming zavuče ruku pod kaput i izvadi flašu. "Kako bi bilo da popijemo po jednu pred napad."
     Sneg je uveliko padao kada stigoše do logora. Vetar sa severa nije doneo lelujav sneg, nego je žestoko nanosio bockave zaleđene pahuljice. Dvojica stražara pred blokom kompjutera zadigla su kragne svojih kabanica, iako su stajala pod nejakim zaklonom što ga je pružala mala nadstrešnica iznad dovratka. Kroz belinu koja se slivala sa tamom čkiljili su u četiri figure koje su im se približavale.
     Džudi prođe napred i predade im propusnicu, a tri čoveka ostadoše u pozadini.
     "Dobro veče. Ovo je grupa iz Ministarstva."
     "Razumem." Jedan od stražara, s velikim kaplarskim širitom na rukavu kabanice, salutira i pregleda propusnice.
     "U redu", reče on vraćajući ih.
     "Ima li koga unutra?" upita ga Džudi.
     "Samo dežurni operator."
     "Zdržaćemo se svega nekoliko minuta", reče Rajnhart izbijajući napred.
     Stražari otvoriše vrata i skloniše se u stranu dok je Džudi ulazila praćena Rajnhartom, Ozbornom i Flemingom između njih.
     "Šta je s devojkom?" upita Rajnhart pošto su već bili odmakli hodnikom.
     "Većeras nije dežurna", reče Džudi. "Pobrinuli smo se za to."
     Hodnik je bio dug i dva puta je skretao nadesno, završavajući se kod vrata koja su vodila u prostoriju kompjutera, dobro zaklonjenih od pogleda i van domašaja zvukova sa glavnog ulaza. Kada je Džudi otvorila vrata i uvela ih, oni zatekoše prostoriju kontrolnog uređaja jarko osvetljenu, ali praznu, izuzimajući jednog mladića koji je sedeo i čitao za stolom. On ustade kad oni udoše.
     "Zdravo", reče on Džudi. "Je li sve dobro prošlo?"
     Asistent je bio veoma mlad. Izgledalo je da uživa u situaciji.
     "Bolje uzmite svoje propusnice." Džudi vrati propusnice Rajnhartu i Ozbornu, a Flemingovu dade operatoru. Fleming skide šešir i stavi ga na mladićevu glavu.
     "Šta sve ne nose budžovani!"
     "Ne morate od toga praviti predstavu", reče Ozborn i nelagodno pogleda na vrata dok je operator izlazio u Flemingovom kaputu i nosio njegovu tašnu. On se čak i sa podignutom kragnom upadljivo razlikovao od čoveka koji je ušao, ali, kako reče Džudi, noć je bila neprozirna, a i njeno prisustvo je kod stražara razvejavalo sve sumnje, tako da će se oni verovatno ograničiti na to da vode računa o njihovom brojnom stanju.
     Čim se momak obuče, Ozborn otvori vrata.
     "Od vas zavisi da li će sve ispasti kako treba", reče on Flemingu. "Imate li probni test?"
     Fleming izvuče iz džepa već poznatu beležnicu i sačeka da svi odu.
     "Vratiću se", reče Džudi. "Čim ih ispratim pored stražara." Fleming je bio iznenađen. "Nećeš, znaš i sama."
     "Žao mi je", reče mu Ozborn. "To je jedan od uslova."
     "Ne želim nikoga..."
     "Ne budi lud, Džone", reče mu Rajnhart, i oni odoše.
     On priđe kontrolnoj jedinici i zagleda se u nju, smejuckajući se u sebi iz čiste napetosti, a potom prionu na posao na ulaznoj jedinici, otkucavajući cifre iz beležnice koju je poneo sa sobom. Gotovo je bio završio dok se Džudi nije vratila.
     "Šta radiš?" upita ga Džudi. I ona je bila u napetom stanju uprkos olakšanju koje je osetila kad je uspela da zavara stražare.
     "Pokušavam da ga uništim." On otkuca i poslednju grupu cifara. "Za početak će biti dovljna stara šala sa nadimkom."
     Bilo je potrebno da prođe nekoliko trenutaka da bi kompjuter počeo da reaguje, potom kontrolne lampe počeše besomučno da se pale i gase. Oni su čekali osluškujući zveketanje printera, ali se začuše koraci koji su se približavali hodnikom. Džudi je stajala kao prikovana i paralizovana sve dok je Fleming ne uhvati za ruku i povuče u mrak laboratorijskog krila, odakle su mogli da posmatraju kroz poluotvorena vrata, a da ne budu primećeni. Koraci se zaustaviše kod ulaza u prostoriju kontrolnog uređaja. Oni videše kako se kvaka dvokrilnih vrata okreće, potom se vrata otvoriše i - Andre uđe iz hodnika.
     Džudi se ote uzdah, ali ga zujanje kompjutera priguši, a Fleming je steže za ruku upozoravajući je. Sa mesta na kome su stajali ugledaše Andre blizu vrata kako lagano koraća prema kontrolnim policama. Paljenje i gašenje sijalica i zujanje mašine kao da ju je začudilo, a kad stiže na metar od kontrolne table, ona stade kao ukopana. Imala je na sebi stari sivi anorak sa spuštenom kapuljačom i delovala je zaista divno i nepokolebljivo, osvetljena jarkom svetlošću sijalica; ali lice joj je bilo napregnuto i, posle nekoliko trenutaka, mišići oko usana i slepoočnica počeše da se grče usled sve veće napetosti njenih živaca. Kretala se napred, polako i odlučno, prema ploči, a potom se ponovo zaustavi, kao da je do nje doprla opomena neke snažne reakcije - kao da je shvatila njeno znamenje, ali ju je ipak mašina privlačila kao magnetom.
     Njeno lice se sada presijavalo od znoja. Ona načini još jedan korak napred i podiže polako ruke prema priključcima. I pored sve svoje mržnje, Džudi oseti bolnu želju da ode k njoj, ali je Fleming zadrža. Devojka se pred njihovim očima polako i bojažljivo ispruži i dodirnu kontaktne ploče.
     Njen prvi krik i Džudin sliše se u jedan. Fleming poklopi šakom Džudina usta, a Andre je i dalje vrištala. Krici su prelazili u cviljenje kad bi kazaljka koja je pokazivala napon padala, i ponovo se pojačavali kada se penjala.
     "Za ime boga", zavrišta Džudi u Flemingovu šaku. Borila se da se otme, ali ju je on zadržavao sve dok krikovi Andre ne umukoše, i dok mašinerija, verovatno osetivši da ona više ne odgovara, ne popusti svoj zahvat, pa se ona sroza na pod. Džudi se oslobodi i pritrča joj, ali ovoga puta ona nije ni ječela, ni disala, niti je davala bilo kakvog znaka života. Oči su joj bile kao prevučene glazurom, a usta otvorena.
     "Mislim da je mrtva", reče Džudi neumesno.
     "A šta si ti očekivala?" Fleming joj priđe. "Videla si napon. Do toga je došlo zato što nije mogla da se oslobodi mene - jer sam je ja neutralisao. Jadni đavolak."
     On pogleda zgrčeno telo u sivom uprljanom ogrtaču i njegove oči otvrdnuše. "Sledećeg puta će bolje odgovoriti zadatku. Proizvešće nešto do čega uopšte nećemo moći da dopremo."
     "Ukoliko ti ne pronađeš šta to nije u redu sa njim." Ona se okrete, podiže Flemingovu beležnicu sa ulazne jedinice i pruži mu je.
     On joj je istrže iz ruke i baci je preko prostorije.
     "Kasno je za to! Sa tim je sve u redu." On pokaza na devojčinu zgrčenu figuru. "Ovo je jedini odgovor koji mi je bio potreban. Sutra će tražiti drugi eksperiment, a sutra i sutra..."
     On hitro ode do signala za uzbunu, pričvrsti priključke za dvokrilna vrata, obema rukama uhvati za žicu i povuče. Oni popustiše, ali se ne odvališe; on odupre nogom o zid.
     "Šta to radiš?"
     "Hoću da svršim sa ovim. Ovo je trenutak, možda jedini trenutak." On ponovo povuče žice; a onda odustade od toga i poseže za vatrogasnom sekirom koja je visila na zidu pored njih. Džudi mu pritrča.
     "Ne!" Ona ga zgrabi za ruku, ali on je odgurnu i, nastavivši gde je stao, udari sekirom po žicama i razdvoji ih, a potom se okrete i pogleda po prostoriji. Sijalice na kontrolnoj tabli još su se besomučno palile i gasile. On priđe i razmrska ih sekirom.
     "Jesi li poludeo?" Džudi opet potrča za njim i uhvativši za držalju sekire pokuša da mu je otme. Izvinuvši sekirom, on se oslobodi.
     "Pusti! Rekao sam ti da se ne petljaš u ovo."
     Ona se zablenu u njega i shvati da ga jedva poznaje: lice mu je bilo obliveno znojem, kao što je ranije bilo i devojčino, i preplavljeno besom i odlučnošću. Ona shvati šta mu je sve vreme bilo na umu.
     "Uvek si nameravao da ovo učiniš."
     "Ako bi došlo do toga."
     Stajao je sa sekirom u rukama gledajući okolo i razmišljajući; ona je znala da treba da stigne do vrata pre njega, ali on joj umače i nasloni se leđima na njih sa istim nepokolebljivim izrazom i setnim osmehom u uglovima usana. Pomislila je da je sada zaista lud. Ona ispruži ruku prema sekriri i poće da mu govori kao detetu.
     "Molim te, daj mi je, Džone." Ona se lecnu kad se on nasmeja. "Obećao si."
     "Nisam ništa obećao." On čvrsto steže držalju jednom rukom, a drugom zaključa vrata.
     "Vikaću", reče ona.
     "Pokušaj." On spusti ključ u džep. "Nikada te neće čuti."
     Odgurnuvši je, on ode do odeljaka za pamćenje, otvori prednji deo najbliže jedinice i udari po njoj. Ču se slaba eksplozija usled kolapsiranja vakuuma.
     "Džone!" Ona pokuša da ga zaustavi kad je krenuo ka sledećoj jedinici. "Znam šta radim", reče on otvarajući prednji deo i udarajući sekirom. Još jedna eksplozija začu se iz uređaja. "Zar misliš da će mi se ikada pružiti ovakva prilika? Hoćeš li da me izdaš? Ako misliš da grešim, idi."
     On je pogleda otvoreno, mirno i osećajno, mašivši se rukom u džep da uzme ključ. "Dovedi i ceo vod ako želiš; to je ionako tvoje omiljeno zanimanje. Ili ti možda smeta što činim ono što je ispravno? Ozborn je to želeo, zar ne? Ono što je pravo."
     Pruži joj ključ, ali ga ona iz nekog neobjašnjivog razloga ne uze. On sačeka još malo, a potom vrati ključ u džep, okrenu se i pođe prema ostalim jedinicama.
     "Čuće te straža." Shvativši da ipak nije lud, ona se oseti obaveznom prema njemu. Stade kod vrata, stražareći dok se on probijao prema uređaju udarajući, razbijajući i kvareći složeni kompleks mašinerije i pretvarajući milione elektronskih ćelija u gomilu razmrskanih otpadaka na podu, na metalnim policama i iza slomljenih pločica sa nazivima na kabinetima. Jedva je uspevala da pazi dok je kroz lupu i razaranje osluškivala svaki šum u hodniku.
     Ništa ih nije uznemirilo. Snežna oluja napolju, koja se nije mogla ni videti ni čuti u zaklonjenom središtu zgrade, podizala je buku, skrivajući tako buku koju su oni izazivali. Fleming je u početku radio metodično, ali to je bio ogroman posao, pa je počeo sve više da ubrzava, osetivši da ga savlađuje umor, sve dok se nije zateturao, očajan, halapljivo grabeći vazduh, gotovo zaslepljen znojem koji mu se slivao niz čelo. Razarao je po celom kompjuteru, a onda se vratio središtu kontrolne jedinice i razmrskao i njega.
     "Evo ti, kopile jedno!" ote mu se poluglasno. "I ovo, i ovo." Zatim spusti glavu sekire na pod i nasloni se na držalju da bi došao do daha.
     "Šta će se sad dogoditi?" upita Džudi.
     "Pokušaće da ga ponovo sagrade, ali neće znati kako."
     "Imaće poruku."
     "Ne stiže više."
     "Imaju original."
     "Neće. Neće imati ni njega, niti isprekidanu šifru, ili bilo šta - jer to je tamo." On pokaza na čvrsta metalna vrata u zidu iz kontrolnog stola, a onda zamahnu sekirom i udari po šarkama. Spuštao je udarac za udarcem, ali bez rezultata. Džudi je stajala u šoku napetosti, pošto je izgledalo da zvuk metala odjekuje po čitavoj zgradi, ali niko ga ne ču. Posle dužeg vremena, Fleming odustade i ponovo se, teško dišući, nasloni na sekiru. Prostorija je bila sasvim tiha; sada kad je kompjuter prestao da radi, a ta tišina je bila u skladu sa nepokretnim telom devojke na podu.
     "Moraćemo nabaviti ključ", reče Fleming. "Gde je ključ?"
     "U kancelariji majora Kvadringa."
     "Ali, ona je..."
     Ona potvrdi njegovu bojazan. "Uvek je pod prismotrom. "reče ona. "A ključ drže u sefu."
     "Mora biti da postoji i neki drugi."
     "Ne. To je jedini."
     Pokušala je da smisli neku drugu mogućnost, ali nije postojala nijedna. Koliko je njoj bilo poznato, niko, pa čak ni Džirs nije imao duplikat. Fleming joj u prvi mah ne poverova, a kad mu ne ostade ništa drugo, on odjednom pomahnita. Podiže sekiru i poče ponovo da udara besno po vratima, jedva se zaustavivši i strovalivši se u ono što je nekada bila stolica za kontrolnim stolom. Dugo ostade tako razmišljajući, smišljajući i pokušavajući da skuje neki plan.
     "Zašto mi, do đavola, nisi rekla", reče on najzad.
     "Nisi me ni pitao." Džudi je podrhtavala od besa i osećanja nevolje, i jedino joj je uz veliki napor uspevalo da se obuzda. "Nikada me nisi pitao. Zašto me nisi upitao?"
     "Ti bi me sprečila da sam to učinio."
     Pokušala je da govori razumno i da zaustavi podrhtavanje. "Nekako ćemo ga dobaviti. Smisliću neki način, možda odmah ujutro."
     "Biće suviše kasno." On zavrte glavom i zagleda se u leš na podu. "Sve što biste vi mogli da učinite, predviđeno je - tako je rekla. Ne postoji ništa što biste vi smisli, a da se na to nije računalo. Ne možemo pobediti."
     "Dobićemo ga uz Ozbornovu pomoć, ili već nekako", reče Džudi. "Ali sada se moramo izvući odavde."
     Ona nade kaput i šal mladog operatora, prebaci ih preko njegovih ramena i izvede ga iz zgrade.