10. POČAST IKARU

     Potištenost je brzo minula: postojalo je premnogo toga da se učini i vidi. Hiljadu života ne bi bilo dovoljno, a problem se ogledao u tome šta odabrati od mnoštva atrakcija koje je ovo doba moglo da ponudi. Pokušavao je, ne uvek uspešno, da izbegne trivijalnosti i da se usredsredi na značajne stvari - a ponajpre na svoje obrazovanje.
     Moždana kapa - kao i plejer veličine knjige koji je išao uz nju, neizbežno nazvan moždana kutija - ovde se pokazala od ogromne važnosti. Ubrzo je stekao malu biblioteku pločica 'instant znanja', od kojih je svaka sadržala celokupno gradivo neophodno za sticanje fakultetske diplome. Kada bi stavio neku od njih u moždanu kutiju i podesio brzinu i jačinu onako kako mu je to najviše odgovaralo, usledio bi najpre blesak, a potom razdoblje nesvesti koje je moglo potrajati i puni sat. Pošto bi se probudio, izgledalo bi mu da su otvorena čitava nova područja njegovog uma, iako bi znao da su tu jedino ako bi ih potražio. Ličio je samome sebi na vlasnika biblioteke koji je iznenada otkrio police sa knjigama za koje uopšte nije znao da ih poseduje.
     U velikoj meri bio je gospodar vlastitog vremena. Iz osećanja dužnosti - i zahvalnosti - udovoljavao je što je mogao većem broju zahteva naučnika, istoričara, pisaca i umetnika koji su radili u medijumima što su mu često bili neshvatljivi. Takođe je dobijao nebrojene pozive od drugih žitelja četiri Tornja, ali je doslovno sve njih bio prinuđen da odbije.
     Najizazovniji pozivi - a ujedno i oni kojima se najteže moglo odoleti - poticali su sa predivne planete što se pružala dole. "Razume se", kazao mu je profesor Anderson, "preživeli biste ako biste otišli dole na kratko vreme uz odgovarajući sistem za održanje života, ali ne biste uživali. A to bi moglo da vam još više oslabi neuromišićni sistem. On se nikada nije sasvim oporavio od hiljadugodišnjeg spavanja."
     Njegov drugi čuvar, Indra Volis, štitila ga je od nepotrebnih ometanja i savetovala ga koje zahteve treba da prihvati - a koje učtivo da odbije. On sam nikada ne bi shvatio sociopolitičko ustrojstvo ove neverovatno složene kulture, ali je ubrzo uvideo da je, iako su, u teoriji, sve klasne razlike iščezle, ipak postojalo nekoliko hiljada supergrađana. Džordž Orvel bio je u pravu; uvek će biti onih koji su ravnopravniji od drugih.
     Bilo je trenutaka kada se Pul, uslovljen iskustvima iz dvadeset prvog veka, pitao ko plaća ovo gostoprimstvo - da li će mu možda, jednoga dana, ispostaviti ekvivalenat ogromnog hotelskog računa? Ali Indra ga je brzo razuverila: on je bio jedinstven i neprocenjiv muzejski eksponat, tako da uopšte ne treba da ga brinu takve sitnice. Sve što bi poželeo - u razumnim okvirima - bilo bi mu omogućeno; Pul je bio u nedoumici gde su granice tih 'razumnih okvira', uopšte ne pretpostavljajući da će se jednoga dana naći u prilici da to proveri.

     Sve najznačajnije stvari u životu događaju se slučajno; podesio je listač zidnih displeja na nasumično skeniranje, bez zvuka, kada mu jedna upadljiva slika privuče pažnju.
     "Obustavi skeniranje! Uključi zvuk!" uzviknu on, sasvim nepotrebno preglasno.
     Muzika mu je zvučala poznato, ali proteklo je nekoliko minuta pre no što ju je prepoznao; okolnost da mu je zid postao ispunjen krilatim ljudima koji su graciozno obletali jedan oko drugog bila je tu nesumnjivo od pomoći. Ali Čajkovski bi bio krajnje začuđen kada bi video ovu postavku 'Labudovog jezera' - sa igračima koji doslovno lete...
     Pul je posmatrao, kao u zanosu, nekoliko minuta, sve dok se nije sasvim uverio da je posredi stvarnost, a ne simulacija: čak i u njegovim danima, nije se uvek moglo biti baš načisto u ovom pogledu. Balet je po svoj prilici izvođen u nekoj od mnoštva sredina sa niskom gravitacijom - veoma velikoj, ako je suditi po nekim kadrovima. Možda je čak stvar snimljena ovde, u afričkom Tornju.
     Želim ovo da probam, odluči Pul. Nikada nije sasvim oprostio Svemirskoj agenciji što je zabranila jedno od njegovih najvećih zadovoljstava, grupno pravljenje figura padobranaca u slobodnom padu, iako je mogao da shvati koji su razlozi na to uticali: vredna investcija nije se smela izlagati nepotrebnom riziku. Doktori nisu bili nimalo srećni zbog pada koji je kao mladić doživeo sa deltaplanom; srećom, njegove mlade kosti potpuno su zarasle.
     'Pa', pomisli on, 'sada nema više nikoga ko bi me sprečio... ako se izuzme profesor Anderson...'
     Na Pulovo olakšanje, lekar je smatrao da je to izvrsna zamisao; izvestio ga je uz to da svaki Toranj ima svoj avijarijum, gore na nivou od jedne desetine gravitacije.
     Nekoliko dana kasnije uzeta mu je mera za krila, koja ni izdaleka nisu predstavljala elegantnu verziju kakvu su nosili izvođači 'Labudovog jezera'. Umesto pera tu je bila fleksibilna membrana, a kada je uhvatio drške povezane sa nosećim rebrima, Pul je shvatio da znatno više liči na slepog miša nego na pticu. Kada je, međutim, uzviknuo pred svojim instruktorom 'Napred, Drakula!', ovaj ga je samo belo pogledao, nemajući očito nikakve predstave o vampirima.
     Na prvim časovima bio je vezan lakim kaiševima, kako se ne bi nekontrolisano kretao dok uči osnovne pokrete - i, još važnije, upravljanje i održavanje stabilnosti. Kao i mnoge naučene veštine, ova takođe nije bila laka kao što je izgledala.
     Osećao se smešno ovako sapet bezbednosnim kaiševima - kako se bilo ko mogao povrediti pri jednoj desetini gravitacije? - i bilo mu je milo što je obuka potrajala samo nekoliko časova; njegova astronautska uvežbanost ovde je svakako bila od pomoći. Prema rečima učitelja letenja, on je bio njegov dosad najbolji učenik; ali možda je to svima govorio.
     Posle desetak slobodnih letova u kvadratnoj komori osnovice četrdeset metara, ispresecanoj raznim preprekama koje je on lako izbegavao, Pul je najzad dobio dopuštenje za prvi solo nastup - i ponovo se osetio kao devetnaestogodišnjak koji se sprema da uzleti u starinskoj 'cesni' pri aeroklubu 'Flagstag'.
     Neočekivani naziv 'avijarijum' nije ga pripremio za poprište ovog prvog leta. Iako je izgledao još veći od prostora u kome su bile smeštene šume i vrtovi dole na nivou sa lunarnom gravitacijom, bio je gotovo iste veličine, budući da je takođe zauzimao ceo sprat blago konusnog Tornja. Kružna praznina, pola kilometra visoka i preko četiri kilometra široka, uistinu je delovala ogromno, budući da nije bilo nikakvih pojedinosti za koje se oko moglo vezati. Zidovi su bili jednoobrazno bledoplavi, što je takođe doprinosilo utisku beskrajnog prostora.
     Pul nije stvarno poverovao hvalisavoj izjavi učitelja letenja: 'Možete da dobijete bilo kakvu scenografiju koju biste poželeli', i nameravao je da mu uputi ono što mu je izgledalo kao nemogući izazov. Ali na ovom prvom letu, na vrtoglavoj visini od pedeset metara, nisu postojale stvari koje bi mu odvraćale pogled. Razume se, pri padu sa odgovarajuće visine od pet metara u desetostruko jačoj Zemljinoj gravitaciji lako se mogao slomiti vrat; ovde je, međutim, i manja ugruvanost bila neverovatna, zato što je ceo pod bio prekriven mrežom fleksibilnih kablova. Čitava komora predstavljala je džinovsku trambulinu; ovde se, pomisli Pul, silno moglo zabavljati - čak i bez krila.
     Uz čvrste zamahe, upravljene nadole, Pul se otisnu u vazduh. Bezmalo istog časa, izgledalo je da je već dostigao visinu od sto metara i da se i dalje uspinje.
     "Usporite!" reče mu učitelj letenja, "ne mogu da vas pratim!"
     Pul opruži ruke, a onda pokuša da se lagano okrene. Osećao se lakog duha i lakog tela (manje od deset kilograma!) i zapitao se da li mu je to povećana koncentracija kiseonika.
     Ovo je bilo čudesno - sasvim različito od nulte gravitacije, budući da je postavljalo više fizičke izazove. Najpribližnije iskustvo bilo je ronjenje sa opremom: poželeo je da ovde ima ptica, kao zamena za podjednako šarolike koralne ribe koje su ga često pratile pri pohodima povrh tropskih sprudova.
     Učitelj letenja proveo ga je kroz niz manevara - okretanje, lupinzi, prevrtanje, lebdenje... Konačno, on reče: "Ničemu vas više ne mogu naučiti. Uživajmo sada u pogledu."
     Pul gotovo izgubi kontrolu na trenutak - što se verovatno i očekivalo. Jer, bez ikakvog upozorenja, našao se okružen planinama snežnih vrhova, a leteo je jednim uskim prolazom, samo nekoliko metara od neke neprijatno krzave stene.
     Naravno, to nije moglo biti stvarno: ove planine bile su podjednako nesuštastvene kao i oblaci, i on je mogao proleteti pravo kroz njih ako bi to poželeo. Pa ipak, odmakao se od pročelja litice (postojalo je orlovsko gnezdo na jednom ispustu, sa dva jajeta u njemu, za koja je imao utisak da bi ih mogao dodirnuti ako bi im prišao bliže) i zaputio ka otvorenijem prostoru.
     Planine najednom iščezoše i spusti se noć. A onda se pojaviše zvezde - ne onih pukih nekoliko hiljada na siromašnom nebu Zemlje, već legije kojima nije bilo broja. I ne samo zvezde, nego i spiralni kovitlaci dalekih galaksija, gusti, zbijeni rojevi sunaca iz globularnih jata.
     Ovo nikako nije moglo biti stvarno, čak i da se čarobnim načinom prebacio u neki svet gde je ovakvo nebo postojalo. Jer galaksije su se udaljavale na njegove oči; zvezde su bledele, rasprskavale se, rađale u stelarnim porodilištima blistave plamene magle. Svake sekunde mora da je proticalo po milion godina...
     Prizor od koga je zastajao dah nestao je podjednako brzo kao što se i pojavio: vratio se na prazno nebo, sam sa instruktorom, sred bezobličnog plavog valjka avijarijuma.
     "Mislim da je ovo dovoljno za jedan dan", reče učitelj letenja, lebdeći nekoliko metara iznad Pula. "Kakvu biste scenografiju voleli kada naredni put dođete ovamo?"
     Pul nije oklevao. Osmehnuvši se, on odgovori.