9. NEBESKA ZEMLJA

     "Bilo je miševa u mojoj spavaćoj sobi sinoć", požali se Pul, napola ozbiljno. "Ima li izgleda da mi nekako nađete jednu mačku."
     Doktor Volis je u prvom trenutku izgledala zbunjeno, a onda poče da se smeje.
     "Mora da ste čuli nekog od mikrota za čišćenje - naložiću da se promeni program kako vas više ne bi uznemiravali. Nastojte da ne zgazite na nekoga, ako ih zateknete pri radu; ako se to dogodi, on će potražiti pomoć, a onda će se sjuriti svi njegovi prijatelji da pokupe ostatke."
     Toliko toga ima da se nauči - za tako malo vremena! Ne, to nije tačno, podseti se Pul. Imao je još dobro stoleće pred sobom, zahvaljujući medicinskoj nauci ovog doba. Ova pomisao već je počela da ga ispunjava pre zebnjom nego zadovoljstvom.
     No, sada je već bio u stanju da bar lako prati najveći deo razgovora, a i naučio je da izgovara reči, tako da Indra više nije bila jedina osoba koja je mogla da ga razume. Bilo mu je veoma milo što je engleski sada postao svetski jezik, premda su se francuski, ruski i kineski još zadržali u upotrebi.
     "Imam još jedan problem, Indra - a čini mi se da ste vi jedina osoba koja mi može pomoći. Kada kažem 'Bog', zašto je ljudima neprijatno?"
     Indri nimalo nije bilo neprijatno; štaviše, nasmejala se.
     "Posredi je veoma zapetljana priča. Žao mi je što moj stari prijatelj, doktor Kan, nije ovde da vam objasni - ali on se nalazi na Ganimedu, gde opslužuje ostatke 'pravovernika' kojih još tamo ima. Pošto su sve stare religije obesnažene - podsetite me da vam ispričam o papi Piju XX, jednom od najvećih ljudi u istoriji! - i dalje nam je bila potrebna reč za Prauzrok ili Tvorca Vaseljene - ako ga uopšte ima...
     Javilo se mnoštvo predloga - Deo, Teo, Jove, Brama; svi su oni bili u upotrebi, neki su to još i sada, naročito Ajnštajnov omiljeni naziv 'Stari'. Ali ovih dana je, kako izgleda, u modi Deus."
     "Pokušaću da upamtim, ali i dalje mi izgleda šašavo."
     "Navići ćete se. Naučiću vas još nekoliko prilično učtivih usklika koje možete koristiti da biste izrazili osećanja..."
     "Kazali ste da su sve stare religije bile obesnažene. U šta onda ljudi danas veruju?"
     "Ne veruju baš mnogo. Mi smo ili deisti ili teisti."
     "Izgubio sam se. Molim definicije."
     "Neznatno su se razlikovale u vaše vreme, ali evo najnovijih verzija. Teisti veruju da nema više od jednog Boga, a deisti da nema manje od jednog Boga."
     "Bojim se da je ta razlika odveć tanana za mene."
     "Ali ne i za sve ostale; iznenadili biste se kakva je samo ona žestoka sučeljavanja izazvala. Pre pet stotina godina, neko je primenio ono što se naziva nadrealna matematika da bi dokazao kako postoji beskonačan broj stepeni između teista i deista. Naravno, poput većine onih što su petljali sa beskonačnošću, na kraju je skrenuo pameću. Uzgred, najpoznatiji deisti bili su Amerikanci - Vašington, Frenklin, Džeferson."
     "Nešto malo pre mog vremena - premda biste se iznenadili koliko ljudi to ne shvata."
     "Imam sad neke dobre vesti. Džoe... profesor Anderson... konačno je rekao - kako ono beše? - O.K. U dovoljno ste dobrom stanju da pređete u stalno stanište."
     "Vest je stvarno dobra. Svi su se ovde ophodili prema meni veoma lepo, ali ipak će mi biti drago da najzad imam vlastiti kutak."
     "Biće vam potrebna nova odeća, kao i neko ko će vam pokazati kako da je nosite. A i da vam pomogne oko stotinu svakodnevnih sitnica na koje može otići premnogo vremena. Uzeli smo, stoga, slobodu da vam obezbedimo ličnog ađutanta. Uđi, Denile..."
     Denil je bio oniži, svetlosmeđi muškarac u sredini tridesetih godina, koji je iznenadio Pula time što ga nije pozdravio na uobičajeni način, dodirom dlanova, uz automatsku razmenu informacija. Štaviše, ubrzo se ispostavilo da Denil uopšte ne poseduje Ident: kada bi se za tim ukazala potreba, on bi izvadio mali plastični pravougaonik koji je, kako izgleda, služio istoj svrsi kao i 'pametne kartice' iz dvadeset prvog veka.
     "Denil će vam takođe biti vodič i - kako se ono kaže, nikako ne uspevam da upamtim? - rimuje se sa 'grobar'. Naročito je obučen za taj posao. Uverena sam da ćete biti potpuno zadovoljni njime."
     Iako je Pul cenio ovaj gest pažnje, ipak se zbog njega osetio pomalo nelagodno. Sobar, svašta! Koliko se sećao, nikada nije video nekog takvog; još su u njegove vreme oni bili retka i ugrožena vrsta. Javio mu se utisak da je postao lik iz nekog engleskog romana sa početka dvadesetog veka.
     "A dok se Denil bude postarao oko selidbe, poći ćemo na malo putovanje gore... do Lunarnog nivoa."
     "Divno. Koliko je to daleko?"
     "Oh, oko dvanaest hiljada kilometara."
     "Dvanaest hiljada! Putovanje će potrajati satima!"
     Indra ga iznenađeno pogleda, a onda se osmehnu.
     "Neće baš toliko. Ne, još ne raspolažemo trenutnim prevozom iz 'Zvezdanih staza' - premda verujem da još rade na tome! U svakom slučaju, na raspolaganju vam stoji izbor - premda znam za šta ćete se opredeliti. Možemo da pođemo gore spoljnjim liftom, i da uživamo u pogledu - ili unutrašnjim, i da uživamo u obedu i lakoj zabavi."
     "Ne mogu da zamislim da bi iko poželeo da ostane unutra."
     "Iznenadili biste se. Nekim ljudima napolju deluje odveć vrtoglavo - naročito posetiocima odozdo. Čak i planinari koji nimalo ne prezaju od visina pozelene u licu kada visine počnu da se mere u hiljadama kilometara, a ne više metara."
     "Rizikovaću", uzvrati Pul uz osmeh. "Bio sam i na većoj visini."
     Pošto su prošli kroz dve vazdušne komore na spoljnjem zidu Tornja (da li je to samo uobrazio ili ga je pri tom uistinu obuzela neobična dezorijentisanost?), ušli su u nešto što je nalikovalo sali nekog veoma malog pozorišta. Postojao je niz od pet redova sa po deset sedišta koja su sva gledala ka jednom od onih velikih panoramskih prozora koji su na Pula i dalje delovali uznemirujuće, budući da nikako nije mogao sasvim smetnuti s uma stotine tona vazdušnog pritiska koji je silno težio da pokulja u svemir.
     Desetak drugih putnika, kojima to verovatno uopšte nije palo na pamet, izgledali su sasvim opušteno. Svi su mu se osmehnuli kada su ga prepoznali, ljubazno mu klimnuvši glavom, a zatim se posvetili uživanju u pogledu.
     "Dobro došli u nebeski salon", reče neizbežni autoglas. "Uspon počinje za pet minuta. Osveženje i toalete možete naći na donjem nivou."
     Koliko će potrajati putovanje, zapita se Pul. Treba da prevalimo preko dvadeset hiljada kilometara, tamo i nazad: ni izdaleka nije bilo ovakvih vožnji liftom na Zemlji iz mog vremena...
     Dok je čekao da počne uspon, divio se očaravajućoj panorami što se pružala dve hiljade kilometara ispod. Na severnoj polulopti bila je zima, ali klima se uistinu drastično promenila, budući da se videlo tek malo snega južno od arktičkog kruga.
     Iznad Evrope gotovo da nije bilo oblaka, a pojedinosti su se tako dobro mogle razabrati da su oči samo upijale prizor. Prepoznavao je jedan za drugim velike gradove čija su imena poput odjeka stizala kroz vekove; oni su se smanjivali još u njegovo doba, kako je komunikaciona revolucija menjala lice sveta, a sada su postali još manji. Postojale su i neke vodene površine na nemogućim mestima: jezero Saladin na severu Sahare predstavljalo je gotovo malo more.
     Pul je toliko bio zaokupljen pogledom da je potpuno izgubio iz vida protok vremena. Najednom je shvatio da je proteklo znatno više od pet minuta - ali lift je i dalje bio nepomičan. Da li nešto nije bilo kako treba ili su možda čekali neke zadocnele putnike?
     A onda je zapazio nešto tako izuzetno da je u prvi mah odbio da poveruje vlastitim očima. Panorama se proširila, kao da su se već uspeli stotinama kilometara! Lepo je mogao da vidi kako u okvir prozora lagano ulaze nove pojedinosti planete pod njima.
     A onda se Pul nasmeja, kada mu najzad sinu očigledno objašnjenje.
     "Umalo da vam uspe obmana, Indra! Pomislio sam da je ovo stvarno - a ne samo video projekcija!"
     Indra mu uputi zbunjen osmeh.
     "Pogrešan zaključak, Frenk. Počeli smo da se krećemo pre desetak minuta. U ovom trenutku mora da se uspinjemo brzinom od, oh, najmanje hiljadu kilometara na sat. Iako su mi kazali da ovi liftovi mogu da ostvare ubrzanje od čak stotinu gravitacija, na ovoj kratkoj deonici nećemo dostići ni deset."
     "To je nemoguće! Najveće ubrzanje kojim su me izložili u centrifugi bilo je šest 'g', a uopšte mi nije prijalo da težim pola tone. Siguran sam da se nismo ni pomerili od kako smo ušli unutra."
     Pul je malo povisio glas, postavši najednom svestan da se ostali putnici pretvaraju da to nisu primetili.
     "Ne razumem kako to radi, Frenk, ali naziva se inerciono polje. Ponekad se koristi i akronim 'Sharp' - početno 'S' odnosi se na čuvenog ruskog naučnika Saharova, ali ne znam ko su ostali."
     Pulu najednom sinu u svesti - a uporedo sa tim obuze ga osećanje strahopoštovanja i čuđenja. Ovde je na delu uistinu bila 'tehnologija koja se ne može razlikovati od čarobnjaštva'.
     "Neki moji prijatelji maštali su o 'svemirskom pogonu' - energetskim poljima koja bi zamenila rakete i omogućila kretanje bez ikakvog osećaja ubrzanja. Većina nas smatrala je da su oni ludi, ali izgleda da su bili u pravu! I dalje mi je teško da u to poverujem - a ako me utisak ne vara, počinjemo da gubimo težinu."
     "Tačno - prilagođava se lunarnoj vrednosti. Kada iziđemo napolje, imaćete osećaj da smo na Mesecu. Ali, tako vam svega, Frenk - zaboravite na to da ste inženjer i naprosto uživajte u pogledu."
     Bio je to mudar savet, ali dok je posmatrao kako mu cela Afrika, Evropa i dobar deo Azije ispunjavaju vidno polje, Pul nije uspeo da odagna iz misli ovo zapanjujuće otkrovenje. Nije, ipak, trebalo da bude sasvim iznenađen: znao je da je od njegovog vremena došlo do velikog napretka u svemirskim pogonskim sistemima, ali nije slutio da će biti ovako dramatičnih primena u svakodnevnom životu - ako se ovaj pojam mogao primeniti na obitavanje u oblakoderu visokom trideset šest hiljada kilometara.
     A doba raketa mora da se okončalo pre više stoleća. Svo njegovo znanje o pogonskim sistemima i komorama za sagorevanje, jonskim potisnicima i fuzionim reaktorima, bilo je potpuno zastarelo. Naravno, sve to više nije bilo važno - ali sada je razumeo tugu koja je morala obuzeti kapetana jedrenjaka kada su jedra ustupila mesto pari.
     Raspoloženje mu se naglo promenilo i on nije mogao da obuzda smešak kada je autoglas objavio: "Dolazak kroz dva minuta. Molimo vas da povedete računa o tome da ne zaboravite ništa od ličnih stvari."
     Koliko je puta samo čuo istu objavu na putničkim letovima! Bacio je pogled na ručni časovnik i sa iznenađenjem ustanovio da su se uspinjali manje od pola sata. To je značilo da je prosečna brzina iznosila najmanje dvadeset hiljada kilometara na čas, ali kao da se uopšte nisu micali. No, postojalo je nešto još neobičnije - poslednjih desetak minuta mora da su, u stvari, usporavali tako brzo da je, ako ćemo po pravu, trebalo da svi stoje na tavanici, okrenuti glavama nadole.
     Vrata se bešumno otvoriše; dok je Pul izlazio napolje, ponovo je iskusio laku dezorijentisanost kao i prilikom ulaska u salon lifta. Ovoga puta, međutim, znao je šta to znači: prolazio je kroz prelaznu zonu gde se inerciono polje preklapalo sa silom teže - na ovom nivou ravnom Mesečevoj.
     Iako je prizor Zemlje koja se udaljava delovao zadivljujuće, čak i očima jednog astronauta, nije tu bilo ničeg neočekivanog ili iznenađujućeg. Ali ko je mogao da zamisli jednu džinovsku komoru poput ove, koja naizgled zaposeda čitavu širinu Tornja, tako da se naspramni zid nalazi na udaljenosti od preko pet kilometara? Možda u ovo vreme postoje još veći zatvoreni prostori na Mesecu i Marsu, ali ovo svakako mora da je jedan od najvećih u svemiru.
     Nalazili su se na osmatračkoj platformi, pedeset metara iznad, na spoljnjem zidu, gledajući ka očaravajuće šarolikoj panorami. Očigledno, bio je preduzet pokušaj da se reprodukuje ceo raspon zemaljske biosfere. Neposredno ispod njih nalazila se skupina vitkih stabala koja Pul nije uspeo u prvi mah da prepozna: a onda je shvatio da su posredi hrastovi, prilagođeni na jednu šestinu normalne gravitacije. Kako bi ovde izgledale palme, zapita se on. Poput džinovskih trski, verovatno...
     Negde na sredini stajalo je malo jezero, napajano rekom koja je krivudala travnatom ravnicom, a onda nestajala u nečemu što je ličilo na jedan divovski banjan. Šta je bio izvor vode? Pul je postao svestan slabašne tutnjave i dok je klizio očima duž blago zakrivljenog zida, uočio je minijaturnu Nijagaru, iznad koje je, u kapljicama, počivala savršena duga.
     Mogao je da ostane ovde satima, diveći se pogledu, a da ne iscrpe sva čudesa ove složene i blistavo sazdane simulacije planete što se pružala dole. Šireći se u nove, neprijateljski nastrojene sredine, ljudska rasa je možda osećala sve jaču potrebu da upamti svoje poreklo. Razume se, čak je i u njegovo vreme svaki grad imao svoje parkove kao - često slabašne - podsetnike na Prirodu. Isti poriv morao je biti na delu i ovde, samo u znatno većim razmerama. Centralni Park, afrički Toranj.
     "Hajdemo dole", reče Indra. "Ima toliko toga da se vidi, a ja ne dolazim ovde onoliko često koliko bih to želela."
     Iako se moglo koračati gotovo bez napora pri ovoj niskoj gravitaciji, s vremena na vreme su koristili pogodnosti male jednotračne železnice, a jednom su zastali da se osveže u kafeu, vešto skrivenom u deblu sekvoje koja mora da je bila visoka najmanje četvrt kilometra.
     Bilo je sasvim malo ljudi unaokolo - njihovi saputnici odavno su se izgubili u prostranom predelu - tako da je izgledalo da imaju celu ovu zemlju čuda samo za sebe. Sve je bilo tako predivno održavano - to su verovatno činile vojske robota - da se Pul povremeno prisećao Diznijevog Sveta koji je posetio kao dečkić. Ali ovo je bilo još bolje: nije bilo gužve, pa čak ni mnogo toga što je podsećalo na ljudsku rasu i njene artefakte.
     Upravo su uživali u sjajnoj zbirci orhideja, među kojima je bilo i onih ogromne veličine, kada je Pul iskusio jedan od najsnažnijih šokova u životu. Dok su prolazili pored jedne tipične baštovanske kućice, vrata su se otvorila - i pojavio se baštovan.
     Frenk Pul se oduvek dičio samokontrolom i nikada nije pomislio da će se kao odrastao čovek naći u situaciji da mu se otme krik čistog užasa. Ali kao i svaki dečak njegovog pokolenja, video je sve filmove iz serije 'Jurski park' - tako da je lako mogao prepoznati neman kada se sretne sa njom oči u oči.
     "Strašno mi je žao", reče Indra, našavši se očito u neprilici. "Nije mi uopšte palo na pamet da vas upozorim."
     Pulovi uzburkani živci lagano se vratiše u normalu. Naravno, nije moglo biti opasnosti, u ovom možda prekomerno sređenom svetu, ali ipak...!
     Dinosaurus mu uzvrati pogled potpuno ravnodušno, a zatim se vrati u kućicu, pa iziđe ponovo sa grabuljama i parom baštenskim makaza koje stavi u vreću što ju je nosio preko ramena. Udaljio se od njih ptičijim hodom, uopšte se ne osvrnuvši dok je nestajao iza nekih suncokreta visokih desetak metara.
     "Treba da objasnim", reče Indra pokajnički. "Volimo da koristimo bio-organizme kad možemo, pre nego robote - pretpostavljam da je to ugljenični šovinizam! No, postoji samo nekoliko životinja koje umeju da se služe rukama, i mi ih sve koristimo u raznim prilikama.
     Postoji tu jedna tajna koju još niko nije uspeo da reši. Očekivalo bi se da ojačani biljojedi kao šimpanze i gorile budu dobre u ovoj vrsti posla. To, međutim, nije slučaj; oni, naprosto, nemaju strpljenja za to.
     Ali zato su mesožderi kao naš prijatelj ovde izvrsni i lako ih je obučiti. Štaviše - eto novog paradoksa! - pošto su preoblikovani, postali su poslušni i dobroćudni. Razume se, iza njih stoji skoro hiljadu godina genetskog inženjerstva, a setite se samo šta je primitivan čovek učinio sa vukom jedino tako što je pokušavao i grešio."
     Indra se nasmeja, pa nastavi: "Možda u to nećete poverovati, Frenk, ali oni su takođe izvrsni bebi-siteri - deca ih naprosto obožavaju! Ima jedna šala stara pet stotina godina: 'Da li biste poverili svoje dete dinosaurusu? Šta - da rizikujem da sirota životinja bude povređena!'"
     Pul joj se pridruži u smehu, delimično i zato što se postideo svoje prestravljene reakcije. Da bi promenio temu, on postavi Indri pitanje koje ga je još kopkalo.
     "Sve je ovo", reče on, "čarobno - ali čemu toliki trud, kada se do prave stvari može stići podjednako brzo?"
     Indra ga pogleda zamišljeno, odmeravajući ono što će uzvratiti.
     "To nije sasvim tačno. Neudobno je - čak i opasno - za svakoga ko živi iznad nivoa od pola gravitacije da se spusti na Zemlju, čak i u stolici na lebdenje."
     "Ja svakako ne spadam među takve! Rođen sam i odrastao pri jednoj gravitaciji - i nikada nisam zanemarivao fizičko vežbanje gore na 'Otkriću'."
     "Moraćete to da vidite sa profesorom Andersonom. Možda ne bi trebalo da vam ovo kažem, ali vodi se žučna rasprava o trenutnom stanju vašeg biološkog časovnika. Kako izgleda, on se nikada nije potpuno zaustavio, a procene vašeg ekvivalentnog doba kreću se od pedeset do sedamdeset godina. Iako dobro napredujete, ipak ne možete očekivati da povratite punu snagu - posle hiljadu godina!"
     Sad počinjem da shvatam, pomisli smrknuto Pul. To objašnjava Andrsenovu neodređenost i sve one testove mišićnih reakcija koje su obavili.
     Prevalio sam ceo put od Jupitera dovde, na samo dve hiljade kilometara od Zemlje - ali ma koliko je često posećivao u virtuelnoj stvarnosti, verovatno više nikada neću kročiti nogom na matičnu planetu.
     Uopšte nisam siguran kako ću da iziđem na kraj sa tim...