8. POVRATAK U OLDUVAI

     Doktor Stiven Del Marko često je govorio sebi da Likijevi nikada ne bi prepoznali ovo mesto, iako je ono svega desetak kilometara od lokaliteta gde su Luis i Meri, pet stoleća ranije, iskopali ostatke naših najstarijih predaka. Globalno otopljavanje i 'malo ledeno doba' (oslabljeno čudesima moderne tehnologije) preobrazili su predeo i potpuno promenili njegovu biotu. Hrastovi i jelke još su se borili da vide ko će preživeti ćudi klimatskih promena.
     Bilo je, takođe, teško poverovati da je do 2513. preostalo bilo šta što u Olduvaiju već nisu iskopali poletni antropolozi. No, skorašnje bujice - koje više ne bi trebalo da se događaju - preoblikovale su ovo područje, odnevši sa sobom nekoliko gornjih metara tla. Del Marko je iskoristio priliku koja mu se ukazala: i tu, na samom rubu dometa dubinskog skenera, nalazilo se nešto u šta on nije mogao da poveruje.
     Bilo je potrebno više od godinu dana sporog i brižljivog iskopavanja da bi se stiglo do utvarne slike, kao i da bi se doznalo da je stvarnost čudesnija od svega što se on odvažio da zamisli. Robotske mašine za kopanje brzo su uklonile prvih nekoliko metara, a onda je tradicionalna robovska radna snaga oličena u postdiplomcima preuzela stvar u svoje ruke. Njima je pomagao - ili ih ometao - tim od četiri konga, za koje je Del Marko smatrao da od njih ima više štete nego koristi. Studenti su, međutim, obožavali genetski ojačane gorile prema kojima su se ophodili kao prema zaostaloj, ali veoma voljenoj deci. Mogle su se čak čuti i glasine o tome da ovi odnosi nisu uvek bili potpuno platonski.
     Poslednji metri pripali su, međutim, isključivo ljudskim rukama, koje su poglavito koristile četkice za zube - i to meke dlake. Posao je najzad okončan: Hauard Karter, koji je spazio prvi sjaj zlata iz Tutankamonove grobnice, ni izdaleka nije otkrio ovakvo blago. Od tog trenutka, Del Marko je znao, verovanja i filosofije čoveka pretrpeće neopozive promene.
     Pokazalo se da monolit predstavlja pravog brata-blizanca onoga koji je otkriven na Mesecu pet stoleća ranije: čak je i iskopina koja ga je okružavala bila gotovo istovetne veličine. I poput MNT-1, bio je potpuno nerefleksan, upijajući u sebe podjednako ravnodušno žestoko afričko sunce i blagi sjaj Lucifera.
     Dok je predvodio svoje kolege - upravnike pet-šest najznačajnijih muzeja na svetu, tri ugledna antropologa, šefove dva medijska carstva - u rupu, Del Marko se zapitao da li je ikada jedna ovako ugledna skupina žena i muškaraca bila u toj meri tiha, tako dugo. Ali to je bilo dejstvo ovog pravougaonika od ebanovine na sve posetioce, koji bi upravo tog časa uvideli implikacije koje njegovo prisustvo ima na hiljade artefakata što su ga okruživali.
     Ovde se nalazila prava arheološka riznica: grubo oblikovano oruđe od kremena i nebrojene kosti - kako životinjske tako i ljudske - a gotovo sve to razmešteno u pravilnom rasporedu. Stolećima - ne, milenijumima - te uboge darove donosila su ovamo stvorenja sa tek prvom iskrom inteligencije, kao danak jednom čudu što je ležalo izvan njihove moći poimanja.
     Baš kao i naše, često bi pomislio Del Marko. Pa ipak, bio je siguran u dve stvari, iako je sumnjao da će se one ikada moći dokazati.
     Ovo je bilo mesto - u prostoru i vremenu - gde je ljudska vrsta uistinu počela.
     Takođe, ovaj monolit bio je prvi od njenih bezbrojnih bogova.