46. PAUK

     Kako se samo planina promenila, pomisli Morgan, od kada ju je prvi put video! Vrh je potpuno srubljen, tako da je tu ostala potpuno ravna visoravan; u njenom središtu nalazio se džinovski 'poklopac za tiganj', zaptivajući ulaz u okno kroz koje će uskoro proticati saobraćaj sa mnogih svetova. Bilo je nečeg čudnog u pomisli da će se najveća svemirska luka u Sunčevom sistemu nalaziti duboko u srcu jedne planine...
     Niko ne bi mogao da pogodi da je ovde jednom stajao drevni manastir, u kome su se sticale u žižu nade i strahovi neznanih milijardi tokom poslednjih tri hiljade godina. Jedino preostalo znamenje bilo je dvosmisleno zaveštanje Mahe Theroa, koje je sada upakovano čekalo da bude uklonjeno. Ali, za sada, ni lokalne vlasti Jakagale, niti direktor Ranapurskog muzeja nisu pokazali prekomerno zanimanje za Kalidasino zloslutno zvono. Poslednji put kada se oglasilo, vrhom je besnela ona kratkotrajna, ali tako značajna oluja - vetar promene, u pravom smislu. Vazduh je sada bio gotovo nepomičan, dok su Morgan i njegovi pomoćnici polako išli prema kapsuli koja ih je čekala, blistajući se pod svetiljkama tehničara koji su je ispitivali. Neko je na donjem delu kućišta otisnuo naziv PAUK - TIP II; ispod toga bilo je naškrabano i obećanje: ISPUNJAVAMO OČEKIVANJA. Nadajmo se, pomisli Morgan u prolazu...
     Svaki put kada se peo ovamo, sve teže je disao, tako da je sada jedva čekao da uđe u vozilo i duboko udahne kiseonik u iznurena pluća. No, prijatno ga je iznenadilo to što ga KORA još nijednom nije čak ni preliminarno upozorila kada bi se obreo na vrhu; terapija koju mu je doktor Sen odredio dejstvovala je, kako izgleda, izvrsno.
     Sve je već bilo natovareno na Pauka, koji je bio podignut uvis kako bi dodatne baterije mogle visiti ispod njega. Mehaničari su obavljali poslednja podešavanja i otkačinjali energetske vodove; preplet mnogobrojnih kablova na tlu predstavljao je priličnu nezgodu za čoveka koji nije bio vičan koračanju u skafandru.
     Morganov fleksinezon stigao je iz Gagarina pre tridesetak minuta i on se u prvi mah ozbiljno nosio mišlju da pođe bez njega. Pauk Tip II bio je znatno složenije vozilo od jednostavnog prototipa, kojim je svojevremeno pošla u šetnju Maksina Dival; on je, zapravo, predstavljao sićušan svemirski brod sa vlastitim sistemom za održanje života. Ako sve bude teklo kako je predviđeno, Morgan će uspeti da ga spoji sa vazdušnom komorom na dnu Tornja, sagrađenoj pre mnogo godina za ovu svrhu. Ali skafander mu neće samo pružiti bezbednost u slučaju problema oko pristajanja, nego će mu i omogućiti znatno veću pokretljivost. Gotovo mu prianjajući uz telo, fleksinezon je veoma malo ličio na nezgrapne oklope prvih astronauta; čak i kada se nalazio pod pritiskom, gotovo da uopšte nije ograničavao kretnje onoga ko bi ga koristio. Jednom prilikom video je demonstraciju koju su priredili proizvođači: bila je to prava akrobatika u skafandrima, sa mačevanjem i baletom kao posebnim tačkama. Ovo poslednje ispalo je prilično smešno - ali je potvrdilo projektantove tvrdnje.
     Morgan se pope uz nekoliko stepenika, zastade za trenutak na malom metalnom tremu kapsule, a zatim oprezno uđe natraške. Kada se smestio i pričvrstio bezbedonosne pojaseve, sa iznenađenjem je utvrdio da je unutra prilično prostrano. Iako je u Tipu II bilo mesta samo za jednog čoveka, ipak se nije osećao stešnjeno, kao što se bojao da će se dogoditi - čak i uz dodatnu opremu koja je natovarena.
     Dva cilindra sa kiseonikom smeštena su ispod sedišta, a maske protiv CO ₂ nalazile su se u maloj kutiji iza lestvice koje su vodile do gornje vazdušne komore. Izgledalo je neverovatno da tako skromne naprave mogu da znače razliku između života i smrti za više ljudi.
     Morgan je poneo jednu ličnu stvar - uspomenu na onaj prvi, davni dan na Jakagali, kada je, u izvesnom smislu, sve ovo otpočelo. Predač je zauzimao malo prostora i težio je samo kilogram. Tokom godina, on mu je postao svojevrsni talisman; njime su se i dalje na najuverljiviji način mogla pokazati svojstva hipervlakna i kad god ga ne bi poneo, uvek bi zbog toga zažalio. Ovoga puta, mogao mu je biti potrebniji nago ikada ranije.
     On prikopča dovodno crevo skafandra i proveri unutrašnji i spoljnji protok vazduha. U međuvremenu, napolju su otkačeni energetski kablovi, tako da je Pauk sada bio slobodan.
     Blistavi govori bili su retki u sličnim prilikama - uostalom, ovo je trebalo da bude krajnje rutinska operacija. Morgan uputi prilično usiljen osmeh Kingsliju i reče: "Pazi na dućan, Vorene, dok se ne vratim. A onda primeti malu, usamljenu priliku među okupljenim ljudima oko kapsule. Blagi Bože, pomisli on - sasvim sam smeo s uma sirotog dečaka... "Deve", pozva on. "Izvini što nismo mogli da budemo još malo zajedno. Ali ne sekiraj se, nadoknadićemo to kada se vratim."
     Odista hoćemo, reče on u sebi. Kada Toranj bude završen, imaće vremena napretek - a naročito za osveženje veza sa ljudima. Dev u svakom slučaju zavređuje da mu se posveti pažnja; dečak koji ume da se skloni s puta kada je to potrebno mnogo obećava.
     Zakrivljena vrata kapsule - čija se gornja površina sastojala od providne plastike - mekano prionuše na zaptivače. Morgan pritisnu dugme za kontrolu i na ekranu počeše da se pojavljuju podaci o svim vitalnim sistemima Pauka. Svi su bili zeleni; nije morao da proverava same brojke, budući da bi, u slučaju da neka vrednost iziđe izvan granica normale, dotični simbol počeo da svetli crvenom bojom dva puta u sekundi. Pa ipak, uobičajeni inženjerski oprez nagnao je Morgana da zapazi kako kiseonik stoji na 102 odsto, izlazni nivo snage baterija na 101, dodatni baterijski generator na 105...
     Tih i spokojan glas kontrolora - istog onog hladnokrvnog stručnjaka koji je nadzirao sve operacije još od prvog, neuspelog spuštanja pre mnogo godina - zazvuča mu u ušima. "Svi sistemi nominalni. Imate kontrolu."
     "Imam kontrolu. Sačekaću puni minut."
     Teško se mogla zamisliti veća suprotnost starinskom lansiranju raketa, sa onim pompeznim odbrojavanjem, tempiranjem u delić sekunde, grmljavinom i silinom.
     Glatko i bešumno - reflektorima obasjan vrh planine poče da se odvaja od njega. Čak ni uzdizanje u balonu ne bi bilo tiše. Kada bi pomno načuljio uši, mogao bi da razabere zujanje dva motora koja su pokretala velike pogonske točkove, što su prianjali uz traku iznad i ispod kapsule.
     Na pokazivaču brzine stajalo je da je stopa uspona pet metara u sekundi; polako i postupno Morgan poče da dodaje gas, sve dok se ova brojka nije popela na pedeset - što je značilo da se kapsula kreće nešto sporije od dve stotine kilometara na čas. Ta brzina bila je najdelotvornija pri trenutnom opterećenju Pauka; kada budu odbačene pomoćne baterije, brzina će moći da se poveća za dvadeset pet odsto, tako da će iznositi gotovo 250 kilometara na sat.
     "Kaži nešto, Vane!" reče Voren Kingsli vedrim glasom sa donjeg sveta.
     "Ostavite me na miru", uzvrati Morgan tobože srdito. "Rešio sam da se opustim i uživam u pogledu naredna dva časa. Ako ste želeli slatkorečivog komentatora, trebalo je da pošaljete Maksinu Dival."
     "Pokušava da stupi u vezu s tobom već čitav sat."
     "Pozdravite je u moje ime i kažite joj da sam zauzet. Možda, kada stignem do Tornja... kakve su novosti odande?"
     "Temperatura se ustalila na dvadeset stepeni - Kontrola monsuna šalje im skromne doze megavata svakih deset minuta. Ali profesor Sesui se razbesneo zbog toga - žali se da mu to remeti uređaje."
     "Kako stoji sa vazduhom?
     "Ne baš najbolje. Pritisak je pao, a i raste koncentracija CO ₂. Ali biće sve u redu, ako stigneš kako je predviđeno. Izbegavaju sve nepotrebne kretnje kako bi sačuvali što više kiseonika."
     Kladim se da je profesor Sesui i ovde izuzetak, pomisli Morgan. Bilo bi zanimljivo upoznati tog čoveka, čiji je život upravo pokušavao da spase. Pročitao je nekoliko naučnikovih veoma hvaljenih, popularnih knjiga i one su mu se učinile kitnjaste i nadmene. Morgan je podozrevao da je i autor saobrazan stilu.
     "A kako je na deset hiljada kilometara?"
     "Transporter će moći da krene kroz dva časa; upravo uređuju neka naročita kola koja treba da obezbede da i njih ne zahvati požar."
     "Dobra zamisao! Mora da iza nje stoji Bartok."
     "Verovatno. Osim toga, spustiće se severnim kolosekom, za slučaj da je južni oštećen prilikom eksplozije. Ako sve bude u redu, stići će kroz... ovaj... dvadeset jedan čas. Ima dosta vremena, čak ako i ne pošaljemo ponovo Pauka sa novim tovarom."
     Uprkos polušaljivoj primedbi koju je uputio Kingsliju, Morgan je znao da je još prerano za opuštanje. Pa ipak, zasad je sve išlo kako se samo poželeti može; uostalom, stvarno nije bilo ničeg drugog što je morao da radi naredna tri časa osim da se divi sve širem vidokrugu.
     Već se nalazio na visini od trideset kilometara, brzo se i bešumno uspinjući kroz tropsku noć. Nije bilo mesečine, ali se kopno daleko dole moglo razabrati po treperavim sazvežđima gradova i sela. Kada bi pogledao prema pravim zvezdama gore i onim prividnim dole, Morgan je lako mogao da zamisli kako se nalazi daleko od bilo kog sveta, izgubljen u svemirskim bezdanima. Nedugo potom, došao je u priliku da vidi celo ostrvo Taprobani, prigušeno oivičeno svetiljkama priobalnih nastambi. Daleko na severu, jedna zagasito sjajna mrlja izranjala je preko obzorja poput vesnika nekog pogrešno smeštenog svitanja. Prizor ga je za trenutak doveo u nedoumicu, a onda je shvatio da je to što vidi neki velegrad južnog Hindustana.
     Visina do koje je sada stigao bila je nedostupna avionima, tako da je već ostvario jedinstven podvig u istoriji prevoza. Iako su Pauk i njegovi prethodnici preduzimali mnogobrojne pohode do dvadeset kilometara, nikom nije bilo dozvoljeno da se penje više, zato što bi u tom slučaju bilo nemoguće preduzeti spasilačku akciju. Nije bilo predviđeno da se kreće u ozbiljnije operacije, sve dok Toranj ne stigne znatno niže, odnosno dok Pauk ne dobije bar još dva parnjaka koja bi mogla da se uspinju i spuštaju drugim trakama sistema. Morgan odbaci od sebe pomisao šta bi se dogodilo ukoliko bi otkazao pogonski mehanizam; to bi bio kraj kako izbeglica u Podrumu, tako i njega samog.
     Pedeset kilometara; dosegao je do tačke koja bi, pod normalnim okolnostima, predstavljala najniži nivo jonosfere. Razume se, nije očekivao da ovde bilo šta vidi; ali prevario se.
     Prvi nagoveštaj javio se u vidu slabašnog pucketanja u zvučniku kapsule; a onda, on opazi krajičkom oka treptaj svetlosti. Dopro je neposredno ispod njega, odrazivši se u ogledalu okrenutom nadole i postavljenom sa spoljnje strane malog prozora na Pauku. Okrenuo je ogledalo koliko je to mehanizam dopustio, tako da je na kraju bilo usmereno prema tački nekoliko metara ispod kapsule. Za trenutak je zbunjeno zurio, osetivši kako u njemu raste plima straha; a zatim pozva Planinu.
     "Dobio sam društvo", reče on. "Mislim da ovo spada u domen profesora Sesuija. Uz traku poda mnom juri lopta svetlosti - oh, ima oko dvadeset centimetara u prečniku. Drži se na stalnoj razdaljini: nadam se da se neće predomisliti. Mora se, međutim, priznati da predivno izgleda - ima veoma lep, plavkasti sjaj i treperi jednom u nekoliko sekundi. Takođe je čujem preko radio-veze."
     Protekao je puni minut pre no što je Kingsli uzvratio ospokojavajućim glasom.
     "Ništa ne brini - to je samo vatra svetog Elma. Slične pojave primećuju se duž traka za vreme grmljavine; od toga bi ti se kosa nakostrešila da si na Tipu I. Ali ovde nećeš ništa osetiti, budući da si veoma dobro zaštićen."
     "Nisam ni slutio da je to moguće na ovoj visini."
     "Nismo ni mi. Najbolje da popričaš sa profesorom o tome."
     "Oh - rastače se... postaje veća i bleđa... evo, sad je nestala... mislim da je vazduh ovde odveć redak da bi se održala... Žao mi je što je iščezla..."
     "To je tek početak predstave", reče Kingsli. "Baci pogled pravo iznad sebe."
     Ogledalom skliznu pravougaoni odeljak zvezdanog polja dok ga je Morgan okretao prema zenitu. U prvi mah nije primetio ništa neobično, tako da je isključio sve pokazivače na kontrolnoj ploči i stao da čeka u potpunom mraku.
     Oči su mu se polako privikle na tamu i najednom u dubinama ogledala poče da rudi slabašni crveni sjaj, da se širi i potire zvezde. Postajao je sve blistaviji i blistaviji, prelivajući se preko granica ogledala; sada ga je mogao videti neposredno, budući da se pružao do pola puta niz nebo. Kavez svetlosti, sa tereperavim, pomičnim šipkama, spuštao se na Zemlju; tog trenutka Morganu postade jasno kako je jedan čovek poput profesora Sesuija mogao posvetiti čitav život odgonetanju njegove tajne.
     Prilikom jedne od svojih retkih poseta polutaru, aurora je hrlila sa polova.